Српски народ

Страпа 10

СРПСКИ НАРОД

20 новембра 1943

ЈЕДНА РОМАНТИЧАРСКА ЉУБАВ Дамјан И. Павловик

Када се говори о иашем романтизму у*Х1Х веку, никада не би требало заборавиш на личност Дамјана И. Павловића, највећег романтика и по души, али и по животу. Као син обичног поцилијског стражара, или капла ра. у стражи (рођ. 1839 у Новом Саду), доживео је ту несрећу да се заљуби у девојку кнежевске крви, па када ни.је могао да реализује своју замисао, извршио је самоубиство (3 марта 1866 у Београду). Павловић је дете *Села. Деда Петар и баба Марија живели су на селу и радили земљу. Како су, међутим, имали велику породицу а мали иметак, песников отац, а Петров син, Иван, био је приморан да напусти село, оде у град и онде се запосли. Чим је добио место, Иван се оженио и окућио. У браку .је имао четворо деце: три свна — Константина, Стевана и Дзм.јана, и једну кћер — Јелену. Најмлађи син Дамјан родио се када је Ивану било већ пуних шесдесет година. Још као дечак, Дамјан Павловић је показивао изванредне духовне способности. У школи је увек био први, па било то у Новом Саду где .је започео школовање, или у Београду, где је после очеве смрти завршио гимназију. Из једног документа из 1857 сазнајемо да .је ученик VII разреда гимназије, јер тражи од новосадске општине уверење о сиромаштву, како би могао добити стипендију Матице српске, из задужбине Павла Јовановића. У исто време ово је била година када се млади Песник почиње јављати сво.јим стиховима у часопису Седмици. Када .је по завршетку гимназије добио стипендију. одлази у Беч, после у Праг, и. завршава математичке науке 1859. Касније, да би се усавршио, добио је опет стипенди.ју из фонда Луке Милевковића, па када се врати са студија, за њега нарочито отворе у Београду при Министарству грађевина, контрактуалног цртача. Године 1865 постављен је за инжењера VI класе. Овде треба напоменути, да .је ради сво.је спреме и на самом двору био радо гледан, па је и давао часове кћери Анке Константиновићке, Катарини. И у својо.ј струци Павловић ,је био запажен. Дао је неколико чланака и приказа дела својих колега (пр. на књигу Е. Јосимовића ЈРачун с деловима за

сваког"), али главније су му популарне ствари: „Физика'за мање гимназије" (1868), затим Ј.Практична геометрија" (1867) и занимљива читанка „Земља на којој живимо" (1866). Узгред треба нагласити ,да би се бар донекле подвукла вредност ових ствари да су сва ова дела била награђена од стране Школске комисије Министарства просвете, а издала их је штампарија Књежевине Србије. Али, наравно, прави рад који данас даје вредност личности Дамјана Павловића, по сле скоро осамдесет година од дана његова самоубиства, јесу његове песме, приповетке, говори, критике и преводи. * Када се каже да је овај песник дете села, мисли се то у пуном смислу речи, на његове мисли, снове и спонтане идеје ко.је долазе од самог живота, који је сав упућен селу, народу коме припада и природи. Ф\ада роман тик, он има у себи чисто класичне назоре у овим погледима. Добар познавалац Хорација и Овидија, мада практично школован, а не у духу строгог класицизма као баш сам његов брат др Стеван Павловић, адвокат, и сам књижевник, Дамјан Павловић је себе замишљао као националног певача у служби прошлости. Тиме он прилази романтизму, јер види у своме раду .једну мисију вишег карактера. Истина, и он прво пише, као и Бранко Радичевић, песме из саме потребе писања. То су му оне, можда и данас познате мада обдављене још 1858 године: „На.јдражи цвет". „Жеља", „Успоменг!", „Увелак", „Певач у гори", „Роса" итд. Нарочито! ова последња била је некад омиљена: „Росице нежна, како у теби, Сунчан се зрачак дивно прелива, Кадно те лахор, љубавник мио, Тихо заљуља, сладко целива! Срдцу се смили — о ходи мени! Срдце ми хоће да те усвои, Ма лахор шане. а ти се стопиш, Па те разнесе на крили свои!" Нежно до осетљивости, без трунке обесног у себи, он је певао ради самог певања. Песму није сматрао као израз спонтаног унутрашњег осећања, већ као сретство дескрипције могућности и преживљавања, после, када је доживљај прошао. То је у песнику морало остати од читања римских класика, али и но-

вијих из немачке # ф-ранпуске лирике, Гетеа и Молијера, чија је дела и преводио. Од Гетеа је превео врло срећно „Торквато Тасо" и за то добио награду из фонда Илије Коларца, као и „ИсЈшгени.ју на Тавриди" ,а од Молијера „Женидбу на силу". Ова два комаДа остала су му у рукопису. Тек после ових упознавања са страним класицима, а вероватно и псд утицајем домаћих ксје је морао познавати, он почиње певати и писати са потребом генденци.је. Ови су му радови еле^ични и мисаони, у чему се слажу сви његови биографи (Андра Г авриловић. Милан ЈовановићМорски, Јован Грчић, Вељко Петровић и Васа Стајић). Своје дефинитивне и искристалисане идеде Павловић нам је оставио у једном штампаном говору, ко.ји ,је 1861 године одржао поводом прославе стогодишњице рођења Саве Текелијг, великог народног добротвора. Те мисли, о своме односу према народу коме припада, и тога народа према осталим народима, дишу чистом романтиком, која се, ближи идолопоклонству. „Србњне, поноси.ти Србине! Ку да те заносе огромне мисли твог је? Којој висини хоће твоје ватрене жеље? Бог те постави међу кароде, постави те, као што гопе и планине удари у равнице. Ударају ли у тебе муње и громови, вију ли се около твоје главе најбурнији облаци? Али, продреће једном зрак, продреће живи огањ, који у теби за светињом, за слободом гори, те ће нестанути и муње и грома, нестануће и бурних времена." О судбини свога народа, даље говори у заносу: „Бог ти не даде блага, за сада си бар убога сирота. Али те учинити племенитим. Учини те тумачем срца и његових осећања. Учини те жалостивом тицом, која уздише за својом прошлошћу, али те учини пророком лепше и сјајније будућности. Итд." Даље, песник упућу.је младе нараштаје на пуну сарадњу, на слогу и рад, јер у томе само лежи будућност једног народа, управо оног Народа, који жели да постане великим. За њега постоји само један појам човека, а тај појам јесте — Србин. Србин ,је раван човеку. „Хисторици кажу, име Србин значи братучсд и ^родник. А ја бих рекао ,име Србин значи племенитост. Племенит ,/е народ који се жртвује да само из таме дође на видело". ( * Сва касни.ја стварања Дамјана Павловића прожета су овим иде.јама. Његов говор, ко.ји је исте године држао у Бечу над гробом народног војводе Зариде Јовановића-Чиче, јунака из 1848 године, само је резиме ових мисли. Исто то је изнето и кроз „Оду Сави Текелији", са ко.јом .је добио награду Матице Српске, поред Лазе Костића, кроз све његове пес)ие ко.је ће об.јавити у Матици, Даници, Седмици, Летопису Матице Српске, Јавору, Вили и др. У полемици са др Јованом Андре.јевићем из 1864 године, који је као оценитељ и Књижевном одбору Матици Српској препоручио драму Ђуре Јакшића „Сеоба Србаља", најзад и кроз четири приповетке које су нам остале од њега: „Јелка", „Два побратима", „Из ђачког дневника" и „Бележникова кћи". У свима овим стварима књижевника Павловића, .(език је чист као кристал, а мисао .јасна и језгровита. Истина, слике су некада мало претеране, али су ипак основане на стварностима. У описима има нагомилавања речи, суперлатива, перифрастичних композиција, али треба схватити да је и дух онога времена то захтевао. И сам наш на.јвећи реалиста, Јаков Игњатовић, у пр-

вим своји* делима потпуно је у духу овог покрета. Павловићеве ствари су у строгој оцени скроз романтичне. Али, када се рашчлани свака његова радња_ на есенцијелне моменте из којих је састављена, тад се виде многи класични елементи, они, који су подигли Гетеа, Корнеја, Расина и др., а на ко.јима се васпитавао последњих дана свога живота и млади песник. Године 1863 у Даници, о« је изнео- ове иде.је кроз критику приповетке Косте Руварца „Карловачки ђак". У тој оцени, ов^ домаће заиста добре, али и' сувише романтичне приповетке, на коју се оцену нашао побуђен и сам писац да одговори, Павловић жели да нас доведе до об.јективног суда. Они моменти који су руководили Павловића у оцени Руварчевог дела, играли су и код њега пресудну улогу у стварању сличних дела. Врло интересантна појава: и сам романтик, Павловић узима за пресуђивање кри тичку вагу и мери вредност приповетке. Тако је суд и испао делимично негативан. Наравно, Руварац је као чист романтик устао против овог суда и са свога гледишта имао је право. Али прави романтизам Дамјана И. Павловића није лежао у његовој интелектуалној конструкцији, већ мало дубље у његовом психолошком бићу. • Личи иа бајку, али, нажалост, није ба.јка, песников жалостан завршетак. За њега бар љубав није била неозбиљна ствар, јер све оно што је осећао, Павловић је осећао пун спонтанитета. Волео је природу, па је отишао у визуелност; волио ,је свој народ, да је дошао до идололоклонства; волио је једном једну жену свом својом душом и морао је, по личном схватању, отићи у смрт. О овој иреалној љубави зна се, уосталом, врло Мало. Судећи по ранијим песниковим песмама, ова је морала бити цовијег пврекла, тј. тек из времена када се Павловић вратио са студи.ја из Прага у Београд. Још 1863 године у Даници објавиће песму „У Прагу", где са ентузијазмом пева о своме повратку у завича.ј са драганом, да је онде, мада странкињу, обожава несметано у браку: „Де Врушка света мири, Босиље, ружа и крин, Да ми те тамо љуби Најсрећнији српски син". Ова студентска љубав .је престала чим се вратио у Београд. Пред њиме је ста.јао тежак и озбиљан рад у младој отаџбини, и ова.ј непоправими романтик, сањар и визионар, посветио се чисто практичном раду. Још од раније. како се говорило, љубимац кнеза Михаила, који га је. чини се, за време студија, поред стипендије коју је имао и сам материјално помагао, стога чим се вратио са студија, примио га је к себи у двор. Тамо је и морао упознати младу и лепу кнежеву рођаку Катарину Константиновић, и у њу се смртно заљубио. Када је после приметио кнежеве симпатије према сво.јо.ј ученици, вероватно .је, у своме поштењу, нашао излаза из ситуације само у смрти. Схватио је, да кнежева рођака никада не може бити његовом. Покушао је да се удаљи од пред мета свога обожавања, али није успео. У некрологу Летописк Матице Српске сто.ји да се спремао на смрт недељу дана. Међутим, како Андра Гавриловић каже, када се са самим догађа.јем доведе у везу његова последња песма „Срце, душо..." која је изашла у Вили, разумеће се јасно његово психичко стање. Песма је изашла тринаест дана раније, па је, према томе, и сама одлука дошла раније. Последње строфе говоре о овом разочарању у живогу:

„ — Срце моје, срце моје, Пуно жеља, празних нада, Анђелка ми једног храни Код сви' својих вељих јада. Луча твоја спали наде, Јатр жеља пепо поста, Ал' анђелак са најдражом Циглом жељом навек оста. Ој, анђеле, чедо слатко, Срце ми је пуно с тобом, Жеља ми је — гори, гори, Гори мени и над гробом!" Када се јадни песник нашег романтизма убио, нађена су у стану два писма чисто приватног карактера, писана у пословном тону, а односи^а су се на заоставштину. Била су упућена професорима Јовану Бошковићу и Емилу Јосимовићу. „Матица" их је прештампала и донела. Главни наследник био је брат му др Стеван Павловић н сестра Јелена, којој је оставио тридесет ш два дуката у мираз. О својој љубави, ни речи. Био је отмен дух! Секцију леша извршили су бео градски физик др Ђорђе Клинковски уз асистенцију др Бершанда Калмана. Констатовали су да је узрок смрти било самоуб»ство из револвера, метком у чело. Из њиховог протокола, као и са слике које је донела „Историја књижевности" Јована Грчића, знамо. отприлике, како је песник изгледао: — Био је вишег раста и јачег; физичког састава; плав, опггра погледа, са сведеним обрвама, јаког чела, меке браде и бркова, доста сензуалних усана. Мада је био изразита песничка природа, а сматрали су га и за јак таленат, по спољашњости није оставЉао такав утисак. Носио се по моди оног времена: лептир машна, и то врло скромна, капут оперважен светлим гајтанима са металним дугмадима, кариран прслук. Косу .је имао доста густу и јаку, уназад зачешљану. Спровод Дам.јана И. Павловића био је врло свечан. Мада самоубица, што је значило по каноничким прописима да га свештенство не сме пратити, имао је врло свечан спровод. Грађанство .је дошло у великом броју да се опрости од несрећног песника. Неки су то сматрали кдо мали револт премл двору. Опело .је било у Вазнесенској пркви, а сахрана је извргнена на стасом гробљу код цркве светога Марка. Некрологе су донели свч Јшстови о покојном песнику у жал беном и заиста бслном тону. * Ова велика романтична фигура нашег златног века у књижевности оставила је за собом видна трага. Оригинална и снажнд, обећавала је врло много својом здравом националном концепцијом и силним одушевљењем. Једини је Дамјан' Павловић рекао искрено и поштено. кратко и јасно, у целом оном великом, по нас, XIX веку: „Још једном ве-лим, разаберимо се, драта браћо, Познајмо се ко смо. И онда ће нам љубав донети златну славу." ' Он није био међу њима. коначно, ^ли де томе врло много допринео са својих двадесет и седам година живота. Друге је осветлио. а себе је полбжио у таму заборава... В. М. А.