Српски народ

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

ДВА ПИСМА ИЛИ ПОРУКА СРПСКИМ ДЕНДИИМА

Баш је велика шаљивчина о вај мој имењак. Ево, нас двојица смо већ седам ноћи у заседи два пута по три сата на деветнаестом кило-? метру од Крушевца, поред саме купачке школе што је шумци запалише пролетос, а он још није стигао да ми исприча све његове вицеве и шале. Још од када ме је научио како треба да се „дркће", ако хоћу да ми не буде зима и по највећем мразу, пристао бих да проводим са њим у заседи сваку ноћ — па докле год хоћете. Јутрос у 3 сата, кад примисмо другу смену, укопава.м ја митраљез у земљу, а он нешто чепрка и шушка поред мене. Погледам: држи два писма. Једно мало, на финој хартији, а друго, Бога ми, километарско, на оном најобичнијем папиру што се пре рата продавао дванаест табака за динар. „Као да их је ^еко намерно остави-о овде ноћас да имамо шта да читамо на. месечини." као извињава се имењак. Ево исечка из првог: „По углачаном, блатњавом пар кету промиче тело уз тело, или боље: два тела — једна душа. Као да бегају од дискретног светла што вреба из сваког уг-

ла. Као да беже та два тела ни- у МИ ран>у после кога се живи—

Твоји нови другови су постали они чувени денди са београдског Дедиња- Више нисмо могли искрено заједно. Ја сам остао 6нај стари, а Твоја „животна фла ша" — како си Ти то волео да кажеш — добила је нову, реал^ нију и отменију садржину. Почео си да клањаш новим идеалима, заједно са оних неколико хиљада одозго. Црначки џез, дуге фризуре, уске ногавице и богати журеви заменили су песме о Цару Лази и косовским мученицима и разводнили онај јуначки, национални дух који је вејао у кућама наших очева, старих српских официра. И септембра 1941 год., када генерал Недић позва најбољу српску омладину под барјак српски да са овом, као јединим још здравим и нерасточеним елементом који још остаде у нашем народу, спасе српство, Ти остаде заједно са свим београдским и српским дендијама у запећку, сматрајући ваљда да је Твоја глава скупља од моје, јер ти си видео прави смисао живота па није онда право да погинеш, када већ има фанатика који ће то учинити. Јер они и онако не схватише дражи и пуноћу живота у разблудном свингу и дискретним мизетама, већ у неком

ки задатак је тражио И велике жртве. Ми смо их приносили узиђавајући себе у ту нашу заједничку зграду. Коетима својим смо је утемељили и крвљу цементирали и зато верујемо у њену постојаност као што верујемо у вечност светосавске мисли. А ви искористите тај тренутак и створисте, у беуту раздрагане младости, дегенерисану комсалонску екипу. Посласте затим једну напудровану делију у шу-

хајући се у грчу младости по такту најновијег свинга. (Баш су генијални ти дрипци и њихови џезови и свингови. Колико су нам они само олакшади да нађемо прави смисао живота). А затим, много жабарског вина, и још више коњака. Онога старог, предратног. То је заиста доста. — Не, пардон, ту су још сендвичи, торте и ситни колачи. А друштво? — Осамнаест младића према петнаест девојака. И то све из бољих кућа. И још бесан грамофон и моћан радио. Да ли је то све? — Не: Перфектно заба.вљање и штимунг на висини су неопходне реквизите. А то је било могуће оства рити једино са оном .дискретном светлошћу, са мизетом у салону и са оним мат-лампама по угловима спаваће собе. Лепи су били ти тренутци. НаЈлепши у моме животу. Никад нисам до сада снажније осетио шта значи то доживети животне сластн. Шта значи видети смисао живљења. Шта значи осетити разбукталу младост у свим њеним најсуптилнијим нијансама. И још поред свега: дискретна мизета, предратни коњак и разблудни свинг... Тако сам прославио свој деветнаести рођендан"... А сада неколико одломака из друго писма, одговора на ово прво: „Некада смо били добри, чак најбољи другови. Све док ниси почсо да правиш разлику између тзв. бољих и оних других, ваљда лошијих кућа. И док ја нисам видео разлику између њих, онакву какву је Ти правиш и какву опет ја својим очима и разумом сагледам. Тада смо се разишли. Или боље: Ти си изневерио наше другарство и напустио пут којим смо дотле ишли заједно. И пришао си онима које сам ја сажаљевао, а ти некада

Тако се и даље стварао раскол између нас, раскол у погледима на живот и у данимз који га испуњавају. Сваки је радио свој посао: Ти си разводњавао и црвоточио наш српсик дух и светосавску мисао са свим српским дендијима, снобовима, виванима и њима подобнима, можда и нехотице (нека вам бар то пред Богом и историјом послужи као оправдање), а ја сам се са својим друговима упињао преко снага да озидамо баш тај српски дух и светосавску мисао у једну го-

Најмлађи ммтраљезац Аца РадојичиЂ (Фото:.Арх. В. от. С.Д.К.) му, да чека крац букве слободу, а ваше дамице — да би и оне дале свој обол за „нашу" ствар — изнеше цвеће и торте издајницима и варалицама, Бадољовим Италијанима. Ти мислиш да ми се ругаш са својим писмом, а ја те молим да сачуваш овај лист, као што ћу и ја са Твојим учинити, и једнога дана, када нам се буду погледи кроз седе веђе укрштали, видећемо свакако боље ко је и-

ростасно дивну грађевину. Вели-1 мао право: Ти, иЛи ја; ви српски

денди, иЛи ми, српски добровољци. Тада ћеш тек можда схватити , 8'КО то већ не можеш данас, да је за мене чистија ова каљуга у којој сам јутрос три сата лежао у засбди очекујући своју славу, него онај Твој „углачани, блистави паркет". Никада Ти још ниси, Душко, видео прави сјај светлости, јер ниси гледао — стојећи ноћу, на мртвој стражи — како капље као смола густи мрак са маглом измешан. Ниси никада још осетио истинску топлоту, јер не знаш шта значи даноноћно смрзавање на забаченим нашим претстражама. А како ћеш тек онда схватити смисао мога живота, или моје смрти — свеједно — као службу, службу без предаха и без поговора, — за Тебе фиктивним појмовима: Отаџбнни и народу, каДа је Твоја „Животна флаша" испуњена до врха црначким свингом, лепим женама и дискретним мизетама. Зато нећу сада ни да Ти пишем о томе. Време и напор ћу радије утрошити на испуњење већих задатака. А када они буду једном остварени, тада ћете доћи на ред и ви, мезимци судбине, српски. денди, снобови и бонвивани. За тај гренутак задржавамо баш ми, српски добровољци, себи право да вам покажемо ону другу страну живота, његово лице, јер ви сте само наличје до сада. гледали. Даћемо и вама, као и евима осталима Србима — јер зашто би ви били пасторци — даћемо вам прилику да осетите живот у свим његовим нијансама. Од оне најмучније, у којој се он формира и искива кроз све муке, болове и патње, па до оне најлепше, у којој се осећа и доживљава лепота и смисао живота, у којој се живот ужива и

то не по црначкок, већ српском начину. Тек када будете прво осетили шта -значи мрак, глад, жеђ, хлад ноћа, болест, немаштина, жалост бол, незнање, бесправност, знаћете правим аршином да измерите светлост, ситост, напитост, топлоту, здравље, богатство, радост, учење, слободу. Онда тек, када све ово будете преко својих плећа превалили, и када вам „животна флаша" добије нову и здравију садржину, тек тада ћете добити легитимацију за чланство у овој нашој заједници, коју српством зовемо. Тежак ће то бити испит, •јер „није лако Србин бити", али када неко прави Србин постане, никад се више Српства не одрече. У памет се зато, Душко, заједно са Твојих петнаест другарица и седамнаест другова и свим осталим српским дендиима и њима подобнима Не заборавите никад ову поруку, не моју, већ свих мојих другова, српских добровољаца. Примите је к срцу н сада бар себе ради, ако интереса заједнице још не видите и не усвајате. Једног дана ће вас потсетитн неко на ове речи. Тешко вама тада, ако их се не будете опоменули. Јер ће се онда"... Три тачке су стајале уместо завршетка, на крају писма. Као да је намерно мисао остављена недовршена. Као да је хтео баш са тим да постигне неки ефекат. Дуго смо ћутали и мој имењак и ја, кад прочитасмо ово писмо. Тек кад се спремисмо у свануће да се вратимо „неоштећени у базу", замоли ме он: Запиши, душе ти, ова писма тамо код тебе негде и види да их и други прочитају. Вредеће ми то једном... И ја послушах имењака. Бож. Ж. Најдановић

ШЕСТ САТИ БОРБЕ

(Наставак са 7-ме страле) Код нас царује крајња хладнокрвност и Нуноћа нецомућене и и непоколебљиве вере да ћемо и сада у борби победити ову банду упропаститеља народних. Чекамо само сигнал за јуриш, па да им покажемо наше обилићско срце. На одметничкој страни гунгула и хаос. Деморалисани и обесхрабљени. Још дају отпора. А затим, услед сазнања своје бројне надмоћности, отворише још страшнију ватру. Нзих је преко сто, нас тридесет. Исход борбе мора бцти у нашу корист и то са катастрофалним биланоом по противника. Тд нас мнсао и у овој борби нецрестано води. Наредника Бранковића ранише, али он се и после тога храбро бори. Тако би и с Јовићем, звзним „Жагубица", који је, иако рањен у главу, потпуно крвавог лица, настављао борбу. Наше десно крило цоче да залама и да се пробија ка противг ничком положају. И на два.десет метара пред њим, четворица наших нађе се на брисаном простору. Зрна од пшеничног клапрезирао. сја падају и прашина се диже

од дејства непријатељске ватре. Клечећи и стојећн, без икаквог заклона, бију одн одметнике. Тешки су то призори. КипЈа куриума пада, али без погодака. Бог је с нама добровољцима. Два сата борбе је већ прошло и добровољци се неуморно, са крајц.им фанатизмом и оптимизмом боре. Појави се и несташица муниције. Али, духовно стан>е остаје исто. Не потраја дуго и дође нам муницнја из чете и тадЗ) зналачки, умеџЈно н мушки, поручник Мнлутиновић на десном, а Ранковић на левом крилу, са јоц! неколико другова, навалише. Старешине одметничке командују урличући: „Браћс, пуцајте, не штедите мунииију." Узалуд, десно и лево крило наше јуриздају и злочинци почеше да се повлаче. Ми их гонимо. Мало пре тога, Божја воља је хтела да наш друг Петар Тасић падне, погођен дум-дум метком. Ра«>еног, преносимо га иза положаја. Он нам каже: „Удрите, ове вуцибатине." Пребледео, метак му је пробио прса и горњи део руке, тешко дише, мучи се н закашљава. За кратко време он умире. Не плачемо. поносимо се његовом хе-

ројском жртвом. Знамо, он је јуначки и мученички свој живот узидао у зграду Нове Србије. Пџвлачење одметничко и да.ље траје. За време овог, непрестано дејствују из кратких машинки. Борба се води Истовремено у шуми, у кукурузу, у винограду и на путу. Угнездише се у једну кућицу на крају винограда. МилутиНовић из стојећег става бије на њу. Падају црепови, одроњава се зид. Сада их гонимо већ сасвим потучене с брда на брдо. Њихов преостатак безглаво бежи. Лево крило наше заробљава двојицу наоружаних одметника. Последњи су се пуцњи чули у пола девет увече. Борба се завршила. После шест часова... Велики број њихових жртава и оружја, које смо заробили од њих, биће оним преосталим вечвта опомена, да смо немилосрдни бич тирана. Такви ћемо бити док се не освесте и не опамете. Ако недостатак разума и мудрости код њих и даље буде постојао, онда ћемо и ми бити иста онакви као и раније и исти онакви као што смо били 17 јула после подне. Тада се још једанпут испољила в најо-,

чигледније афирмирала добровољачка младост, мртва стража српског народа. Сви до последњег били смо уједињени тада као и до тада једном мишљу и једном вољом. Колективно осећање судбине нашег народа Је толико завладало нашом душевном атмосфером, да ни од чега презати нећемо када је нарсшни опетанак у питању. И када се сутон већ био спустио, ми смо се враћали у своју чету раздрагани ради нашег успеха.. Препричавају се доживљаји шесточасовне борбе, а нарочито критични тренутци. Прошло је од тога догађаја доста времена. Али ми се често сећамо ове борбе и нашег палог друга Пере Тасића. Јер и на његовом се примеру доказало да „витеза сустопице трагически конац прати". Почивај у вечном миру, друже наш. Утеху смо ти даАи. И даваћемо је све дотле док нестане и последњи од оних злочннаца, који у току ових двеју година нанеше толико недаћа српском народу. Спавко Д. Контик