Српски народ

4 децембра 1943

СРПСКИ НАРОД

Страна 3

МОЈ СУСРЕТ СА ТИТОМ У ЦРНОЈ ГОРИ •Један од заробљених помундста, иначе интелектуалац и командант -једног комунистичког одреда изјавио је на саслушању поред осталог и следеће: „Било је то у Црној Гори. Ми смо комунисти имали да идржимо тешку дводневну борбу са националистима Имали смо велики број мргвих и рањених. Нисмо знали шта да радимо са овим последњим, који су јаучући н превијајуКи се од болова лежали разбацани по црногорском кршу. Нисмо ималц довољно завојног материјала. Док јот људе не бесмо покупили појавише се предвече два луксузна аутомобила. Одмах видесмо да су наши. Они прођоше мимо нас не обзирући се на наш знак да стану. Зауставише се тек у селу, које је било недалеко од нас. Ја оставих људе и пожурих у село, у нади да ћу можда од приспелих другова добити завојни материјал за рањене другове. Моје изненађење није било мало кад чух да се у једном од ових аутомобила довезао главом сам Тито. Одмах му се јавих на рапорт. Морао сам прилично чекати у кујни. За то вр'еме имао сам прилике да натенанв посматрам оне три другарице које су се са Титом довезле. Све три су биле младе, а једна од њих је очевидно била јеврејка. Биле су лепо, чак и кокетно обучене. Све су три заједно са домаћим женскињем биле запослене око спремања обеда. Из она. два аутомобила довлачиле су разне ђаконије, каквих ја од рата уопшге нисам видео. Било је ту шунки, сардина, јаја, бутера, праве кафе и чега све још не! Беше ме спопала нервоза од дугог чекања, јер ми Је мисао стално била код рањених другава. Најзад бих примљен. Тито ие једва и погледа. Скоро са досадом саслуша мој рапорт о про теклој борби. Јјадао сам му се да је људство гладно и босо, да је одред без довољно муниције И без имало санитетског материјала. На све то он само слегну раменима. Видевши да ми ни он не може помоћи ја му предложих да бар обиђе рањене другове. То ће за њих бити велика морална сатисфакција. Он ми обећа. Како не бејах понуђен да седнем, ја по свршеном рапорту изађох. У кујни ме онако гладног задахну пријатан мирис јела која се спремаху. Вратих се своме људству. Читаво пре подне очекивасмо Титову посету Узалуд! Доцније сазнадосмо да је са својом пратњом око једног сата по подне отишао даље. Али сазнадосмо и нешто више: до дубоко у ноћ су јели и пили, и то царски. У мојој души нешто пуче. Сму. чило ми се и згадило на све. Сама од себе родила се у мени одлука, несаломљива и незадржива, да дигнем руке од свега и да се првом приликом предам ко ме било. без обзира шта ће после бити са џ.ном. Тако и учинах." ОЦЕВИ И ДЕЦА

У мојим избледелим успоменама на чувени Тургењевљев роман под горњим насловом, сачувала се слика оног духовног јаза који у роману раставља два најближа поколења једног истог друштва. Природно је да постоји извесна разлика између два простором повезана али временом раздвојена света. На чији уштрб? Оцева или деце? Ту нема правила. Примери које имам пред очима теше ме, и као оца и као Србина. Синови могу бити бољи од отаца. У свом последњем броју, наш национални часопис, »Српски народ«, с правом је истакао да су млади српски доброаољци »Застава и снага Србије«. Они су »језгро националног окупљања, — сила која спаја«; они су стубови борбе »против бољшевизма у свима његовим облицима и ниансама«; они су потпуно поуздан

НАПИСАО

Др М. Спалајковић

■ министар у пензији ■

мач у рукама генерала Недића«. Они су све то. Они су још и нешто више. »Они су идеолошки изграђени и продубљени. Зато су непоколебљиви и постојани. Јер истину виде и судбину народа носе у својој рођеној судбини. Они су непобедиви, јер кроз њих говори стихијска народна воља за животом. Њих снажи борбени дух ове свете земље. Они разумеју догађаје и спремају народ за боље Сутра«. Између добровољачког епског романтизма и комунистичког шумског бандитизма разлика је иста као између Његошевог »Горског Вијенца« и каквог криминалног филма Шерлока Холмса.

Нова епопеја срлске омладине

Обнова облика у животу једног народа и једне државе не може се извршити без промене из основа у души свих друштвених слојева, нарочито у души омладине. Идеолошке и политичке реформе претстављале би у суштини само спољашње форме или замену старих назива новим, ако не би биле израз дубоког унутарњег превирања. То не могу осећати преживели политичари. То осећа само омладина, то види само она, томе тежи само она. Српска буржоазија и српска интелигенција — срећом, не сва —■ још се поводи за старим предрасудама и политичким обманама. Она још баца покеки разроок поглед час на Лондон, час на Каиро, ако не баш и на саму Москву. Она је две године живела у нади да ће дочекати долазак англо-американских »ослободитеља«, а доживела је само посет.у ■њихових смртоносних бомбардера у Нишу. Очевидно, англофилски агенти и пла&еници све чине да одрже то »опсењено« стање код извесног дела српске интелигенције. Лукави комунисти журе се, и то је сасвим појмљиво, да га што пре уновче. Прости људи из народа најбоље виде којим путем треба ићи. Ево, шта нам они кажу. Мрачне силе, које су пре рата рушиле темеље народног и држазног живота, врбовале су разним преварама и лажним обећањима прво омладину. Тако исто они, који сад желе да сачувају народ и да обнове земљу, треба да се у том послу понајвише ослањају на омладину, отварајући јој очи и говорећи јој истину. Омладини припада будувност, и зато она спасава садашњост. Она је сама по себи ве& буду^ност која почиње. Ти прости људи благосиљају генерала Недића, који је — баш зато што је и он човек из народа — погодио све њихове мисли и остварује све њихове жеље. На омладини и са омладином генерал Недић подиже нову зграду. Ни од какве користи не би му у том послу били »скрахирани« политичари. Он и не тражи њичову помоК Он се и не обра&а тим бмешим љулима. Они му нишга не требају и били би му само на

терету. Неди^ се обраћа омладини, њу тражи, њу спрема. Две године нечувених патња и страдања преобразиле су најбољи део српског народа — српску омладину. Судбина је њој поверила дужност и одговорност у извођењу најтежих задатака овога времена. Та омладина је постала челична подлога српске оружане моћи. Њен идеализам и њено одушевљење у служби отаџбине засењују све најсветлије стране у ранијој српској епопеји. Својом до сад ве& проливеном крвљу и толиким младим животима палим у одбрани Србије, омладина је показала колико доприноси васкрсавању српских на'.ионалних идеала и како за њих умире. Ниједио поколење није тако веровало у те идеале као поколење које данас живи, ради и војује. Никад више, лакомисленост, безумље и неморалност неће их моћи поноео довести у опасност или оставити без заштите. Омладина ^е не само спасти Србију од националних преступника него и искоренити у њој сваку клицу убиственог и загушљивог корова од политичких пустолова и друштвених дефетиста. Данашње омладинско поколење служи на част српском народу. Оио је Провиђењем позвано да сачува српске традиције и да настави српски пут. У његове руке мсћи ће се са пуно вере предати судбина српског народа. Омладина остаје верна своме узорном старешини, генералу Недићу, како у добрим тако и у тешким часовима. Она се њиме дичи, као што се и он њоме може поносити. * Агенти подземља, најамници плутократско-бољшевичке коалиције, сеју по нашој земљи дивље начело мржње, преступа и зла. Против њега се бори наша национална и етичка мисао, органски ррожета истином и благош&у вечнога Учитеља љубави. Њени су најодлучнији поборници, данас у српском народу, српски омладин-» ци. Они знају да је људско биће оптерећено тамним наслеђем греха и да је рат, као и свако зло, последица тога моралног не-

савршенства. Својим младалачким витештвом, испуњеним човечнош*.у и самосавлађивањем, они ипак ублажују суровости животне борбе чистотом своје вере и пепотом својих идеала. У српском народу нико није тако брзо и тако дубоко схватио смисао садашње борбе као добровољци. Сва њихова енергијз, и морална и физичка, долази им из дубине њиховог уверења и !асноће њихове евести о циљу за који се боре. И они морају победити, јер побеђује само онај који је најчвршћи у својој вери и најсвеснији свога циља. Ево, шта кажу сами добровољци о своме основном ВјеруЈу. »Ни жудњт за влашћу, ни страст за удобним и лаким жиеотом , ни маштање о слави, ништа од свега тога не узбуђује и не онеспокојава нас. Ми се свесно и самодисциплиновано уздижемо изнад свега тога. И изнад пакости и злоби дана и изнад њиховог безумља и непоштења према нама. Нисмо ни лични, ни уски. Верујемо у правични суд историје. Све друго је безначајно«. Ах, колико величине, колико племенитости, колико истине у

тим речима! Никакав искренији и узбудљивији крик људског срца и савести није се до сад чуо у нашој полемичној јавности... »Верујемо у правични суд иеторије. Све друго је безначајно^:.. Ах, како у мојој ојађеној души одјекују те величанствене речи српских младих витезова! Ох, како бих те радо загрлио, српскц јуначе, зато што си прво победио самог себе и у себи угушио сваку сумњу, сваку слабост, сваку сујету. Ти не тражиш ништа за оно што дајеш. И за тебе ће бити једина и права награда о,чо што ће историја о теби и твоји& делима ре^и. Имаш право. Ве^а .награде не може бити. И ја ^у ти већ сад ре&и, како &е гласити тај буду^и правични суд историје. Потајни глас моје интуиције говори ми, да ће садашња српска омладина — ова из које ничу преко ноћи читаве фаланге бораца — изненадити свет. Изненадиће га својим националним полетом, својим презирањем смрти и чежњом за новим достојнијим и правим животом, својом несаломљивом вољом, својим преданим учешћем у препороду народа и државе, и напослетку — плодовима својих колико смелих толико и генијалних подвига.

Пред новом величином

Све ми говори, да ће садашња омладина задивити Српство својом одлучнош+.у којом Ђе она успети да оствари све што буде наумила и што буде предузела. Ова омладина презазићи ће сва и најславнија поколења која су стварала величину српског нада. За данашњу српску омладину рећи ће се доцније, да се не зна шта је било веће чудо: да ли она сама, да ли оно што је и како је створила. Доиста, с обзиром на садашње прилике као и на све што им је претходило, појава да-

нашње омладине, њена самониклост и самоувереност, њено надземно надахну&е, њена умна зрелрст и морална мудрост, моћи ће се објаснити само интервенцијом неког вишег и трансцендентног чиниоца у српској повесници. И као што је у историји француског народа појава Јованке Орлеанке остала забележена као нека космичка тајна, тако &е и у историји српског народа улога данашње наше омладине бити тумачена као изражени излив Највише Воље, као оваплоћени слив свих енергија којима Провиђење може да испуни људска бика.

Сп&сени из ада

Естонски гости у Београду

Београд је видео много странаца, слушао је многе предаваче. Долазили су људи знања, рафиниране културе, долазили су истраживачи, чији је живот пун авантура, али никад још није било ра београдској грворници људи који су дошли из пакла. Ових дана су у Београду одржали пр.едавање три човека који су се спасли из бољшевичког па-

кла. То су три Естонца, Малвет.^ уметник, Кирац, адвокат, и Трејер, трговачки пословођа. Они су испричали своје доживљаје за време бољшевичког режима у Естонији, за време њиховог одвођења на Урал и за време њихове службе у црвеној војсци. Њихова општа разлагања нису дала слушаоцима ништа шта не (Наставак на 4-ој страни)