Српски народ

71 мсцемвра 7943

СРПСКИ НАРОД

Страна 11

џош* н> мш&ц, $елшт Њтша

О последњим часовима Петра Петровића-Његоша, генијалног песника »Горског вијенца«, између осталих мање изразитијих и детаљнијих, остала су нам два ванрвдно жива и занимљива докуманта савременика. У њима су оживљени драматични часови Његошеви, са извесним појединостима тужне импресивности. То су успомене Ђорђз Стратимировића и писмо катихете Вука Поповића-Ришњанина, које је био упутио своме великом имењаку Вуку Караџићу из Котора 10 новембра 1851 године, дакле неколико недеља по смрти Његошевој. Ђорђе Страгимировик је један од вођа српског народа у Војводини у време 1848 године, сарадник патријарха Рајачића, иначе аустриски официр и дипломатски чиновник. Са Његошем се Стратимировић лично упознао, како сам вели, »некако пОд јесен године 1850«, дакле годину дана пре владичине смрти. Био је дошао на Цетиње да се захвали за Обилићееу медаљу, којом га је господар Црне Горе био одликовао 1848 године.

Није с® дуго Стратимирови^ бавио на Цетињу, али и за то кратко време (»виш© дана« записује он) имао је прилике да се уинтими са песником још више и постане му присни пријатељ. Личност владике црногорског учинила је на госта »утисак велике меланхолије и незадовољства«. Само љубав према Српству и дужност да Црну Гору чува и по могућству унапреди, при* волели су Његоша да се прими владичанства, изјавио је Стратимировићу. »Познато је, да је владика Петар био особито леп, стаса висока а поред тога елегантам, Надмашавао ја највише Црногорце. Врло пријатан био му је поглед из црних благих очију... А често рече, показавши на прса своја: — Ето, видиш, Ђоко: ту је смрт| Саветовао сам га да иде у Беч и тамо славне лекаре да консултира«. Овде се завршавају Стратимирови&еве успомене уколико се односе на његово бављење на Цетињу. Стратимировић св зратио у Беч »куд неколико месеци после тога и владика Петар дође«.

црногорског владике на Један маестралан ндчин. У томе писму, које је објављено у VII књизи Вукове Преписке, Ришњанин, поред осталог саопштава Караџићу: »Мили и многопоштовани Имењаче и Пријатељу! Мучно ми је жалосне гласове јављати, али што се не може сакрити није фаиде ни крити. Умрије нам врли и дивни владика Црногорски баш на уставке Лучина дневи у 10 сати из јутра. На неколико дана прије, тешка

га је мука у прсима спопала била, и кашљући велику је крв испљувао. — По овоме мислили су многи да ће му бит на боље, ,и он исти често им говораше: »Небоите се нећу вам још умријет«. У очи Лучина дневи бјешв навалио да иде у Котор, али му не даде Перо и Ђорђе. И он их почне заклињати да га носе акоћб и на носила. Тада и ови за повољит му опреме све за пут, и тек да с њим крену у подне, али пуче тако зло вријеме да се није могло изић из куће.

Овакога је свак тужио као да је сваком из срца био. Плрме Ераковића све се ошишало, све је у црно замотано и изван племена видим овуда многе изгребене и кожа • ђе им виси низ образе. Они сви и овде по граду и на пазару јаучу и наричу: „Ах жалости беж дијека! Леле нама без чобана! Много ли се нам укиде! и умали и украти! Погину ни вид очиши!" итд. Они сви веле: „да је свет, и да је

.. „ - жив, а свет по земљи ишао, и Н)шш сс ад, сша на^аџа кад су га љубил« познали су га

На Лучин дан осване тешко-мучан, па сазове брата и сенаторе, и са столице стаде им говорити овако: — Мила браћо моја' Ево сам вам баш дошао из ждријела рјечнога дома! и виђу да ћу умријет, и тешко жалим е ћу вас оставит, е ћах још рад бити двије годи»е живјет, и видјет ћасге како,

Прц. овоме разговору приспије му и сгарац отац с Његоша и назове: „Добар вечер, Господару! Зла ми вечер." бладика му одговори: „Добро дошао, Томо! и мило ми је да си дошао, нијеси ме никад на пут справљао, а сад оћеш." Затим се разиђу у плач, и одмах пишу ђеиералу како је на

по руци мекои као памук да Је

свет.

В. Ф.

Шмоћи нема...

//

// Његош је ово последње своје гутовање у иностранство, у Беч, предузео из два разлога: да дође у додир са извесним високим политичким личностима и да се подвргне прегледу чувеног професора Шкоде. Наравно да се Стратимирози^ опет нашао поред болесног' песника, трудећи се за све време да му буде од помоћи. »Лекар се устручавао да њему самом истину о опасном његовзм стању каже, али мени је позерио, да јв туберкулоза тако напредовала, да помо^и више нема... Већ после неколико дана позли му тако, да није могао лежати у кревету, него је у велнкој наслоњачи цел© ноћи проаодио. Био сам око Ц.ега дању и но^у. То јв било око пролећа. Пгјкови и нега учине да му се етање побољша, тако да Се могао из вароши, где је у хотелу Лам становао, у Хицинг код Беча преселити«. Овд® ћемо помену>и~- још и књижевника Трифума Ђукика коЈи наводи да је Његош у Бечу био у лвто 1851 године последњи пут, да је отсео у хотелу »Златно јагње« »који се и данас сачувао«. Из тих дана му је и оМв слика која је израђена у, фотографској радњи Настаса Јовановића. Услед погоршанОг здравља, морао је Његош по лекарском савету два пута променити квартир. Последњи му стан беше у Хицингу код Шенбруна. Ту је нервозно исписивао поједине мисли у стиховима... Да се вратимо Стратимирови*у. »Туберкулоза у десним плућима заустави се, али почем су лева плућа сасвим ишчеЗла била, добије такозвани »аневризам«. Др Шкода добар... пријатељ мој, одмах ми то саопшти, мокели мв да на сходан начин владику упозорим, како му је стања таково, да сваки час умрети може...

После једнв аускултације Шкодине, који је, владику Пвтра јако заволео био и сажаљевао га, опази владика да јв Шкода јако жалостан, Владика га ослови, уколико се сећам немачки, овако: — Е, докторе, ви штеет ес, ви ланге кан их нох лебен? (Тојест: Е, докторе, какво' је стање, колико дуго ћу још живети?). Шкода се збуни и стане извијати. На то се владика обрати мени: — Кажи му, ЂокО, да сам ја владика црногорски; да се ја смрти не бојим. Теби је извесно истину казао: реци ми ти! На то нисам могао друкцијв но истину му рећи, да је такО болестан, да може истина дуже живети, али да може и напрасно умрети. — Кад јв тако Божја воља, рече Петар, — ја јОј се клањам... Само нећу овде да умрем, већ идем у моју Црну Гору. Запита још доктора, каквв мере при путу узимати мора. Шкода му тачна упутства даде. Мало ^атим крене св владика Петар, остављајући мени као аманет... његова наследника Данила. Опроштај пријатеља за овај живот био је тежак и тужан. Плакали смо и ја и владика... Кратко време по повратку на Цетиње умрв Петар. Смрт му је била славна и јуначка, као и живот му: осекајући приближвње смрти, обуче се у најсјајније одело, опаше сабљу, метне калпак на главу, сазове с&нат и војво^е, препоручи им свога наследника Данила, и седећи сред збора умре...« Као што видимо, Стратимировић само нотира при крају у својим Успоменама овај последњи час ввликог песника »Горског виЈенца«. Али је зато Вук ПоповикРишњании у своме поменутом писму приказао смрт знаменитог

Петар ПетровићЊегош (Цртеж: Ђ. Јанковић)

ћах г/рославит Црну-гору, али воља Божја не даде! Ја саи вам снеђер причао и каживао куђ сам ишао и шта сам риди о, шта- сам радио, и шат сам стекао. Ја сам све, оно чииио за добро и поштење наше, ц колико сам могао, свуђе сам ви иаредио, и направио, да ве иеће Сити стид. А садах! Љраћо пос.лушаите ме што ћу ви наипосље рећи: Заклињем ве Богом и С Госпођом држите Пера за господара, и слушаите Ђорђа. Зеко нека сједе на моју столицу, те буде за тога. Ви живите у договору и у љубави братскои, па ће тако и сви остали Црногорци Ие гоните Брђане, нити их пуштите ' крвницима 'Гурцима. Не насрћите на ћесареву (аустриску) земљу нити на ђесарева човека. — Од кокошкс до главе, ко украде или пасилице учини у ђосареву земљу иек се мушкета. Чуваите се од злијех Турака, и шњима гледите да умиру будеет, а непуштите богме нико да вас гаре." Пошто ово изговори стиша.ју се сви, али сердар Ђурашковић запита: „А да, Госнодару, кад не би народ шћео Зека на мјесто твоје шта ћемо онда?" — „Богме, сердару, тада нека народ, избира другога", одговори му владика. самрти, и ђенерал сјутри дан пошље му прОтомедига, али га не застане жива. ' Сјутри дан осване још у тежои муки, али га бистра памет није иикад издавала, и зато се мирно исповједи и причести, па наипослје с разширеним рукама ове ријечи изговори: „Боже и с: Тројице помози ми! Боже и с: Госпођо прадјем ти на аманет сиротну Црну гору! Свети Архаиђеле Михаиле прими моју грјешну душу!" и одмах просгре се на страмац свога стрицч Светог Петра и , испушти дух! Обучен је био у 'наиљепшои одеи{ди што му је руска царицм поклонила била, и тако у див ном архијерејском одЈелу цаки,ћен, прућен про све цркве у одру, с отвореним очима и засукатим брцима изгледао је кзжу као жив, и мирисаб кдо ружа, или као свет! Ђорђе је надњим странгушао, и на наручја понијели су га. С овијем је њеке усељене о себи у народу мисли противне, добро уништио и изгладио. Из Брда дошло је било до 400 људи, и преко поља ЦеТињског једногрлице кукали су: „Куку нама круно наша! Леле ндма зв вијека! Наш је свијет погинуоЈ Сунпе нам је потамјело! Крила су нам саломјена!"

Тестамент Јоакима Вујића Јоаким Вујић је свакако један од српских књижевника који је најввдие имао мучних дана због немаштине. У том погледу он је просто сабрат Миловану Видакпвићу, са којим се уосталом слагао и у књижевним погледг-и ма и кога је чак од Вука браниЈ. Сзмо што није изгледа умро у онакво.ј сиротињи као ВидакО'< вић. После смрти, Јоаким Вујић 10 оставио један мали капитал, нешто као своју материјалну задужбину! Српски часопис Будимско-пешТапски Скоротеча донео је године 1843 допис из Ба.је о тестамгнту Јоакима Вујића. Ту се каже да је Јоаким Вујић, у седамдесето .ј својо.ј години. основао при Светоникола.јевској цркви V Ба.ш фонд од целок.упне своје имовине у износу 2.541 форинга и 33 крајцаре. По жељи Вујићевој, из тог фонда има да се даје годишње: 50 фор. свештенику, 50 фор. двојици ученика, 24 фор. учителА', 12 цркви и 8 болиици-(„шпитаЉУ " } - * Један кшевни рад Бравковог оца И отац Бранка Радичевића бавио се скромно литературом. Сва како да .је имао утицаја на свога сина у погледу буђења љубави за књижевношћу. У часонису Будимско-пештански Скоротеча 1844 године, штам пан је један ирозни рад Брачковог оиа. То је песма у прози V првом делу своме у коме има а\но лирских елемената: пастир а врула. стадо. славуј и шева, „скакавци мирно цвркућу" а поток се „жуборећи бежно слпва...' Песма се зове „МотрегЗе једког Србина увече". И затл ваљда и писац излаже на штз сае мотри, и то стилом романтичаргким. У том мотрењу песник аа> ; едном ка^же: „.. Ио јел' истпиа, шта сала пилим? Месец ено стаде и умилне своје зраке на једном спусти. Шга је то? Тко ту лежи? Ах! ја питам тко ту лежи! Твоје ности Ту леџе, велика душо. бермотни ббрадовиђуI Ц небески Те житељи почитују, и с Тобом се попосе; а како да те ми на земли живећи нецрчитујемо, како ва Те ии не славимо. који си нг,м нут изображења показао. Гле како твоји Србл,и књижевно поЈве приљежно ордеЛавају. Ја радосно гледам, како ти Vстично жертву благсд:,рностп Ш.иносе. Тако моји Србљи. тако један другог подража.јте. па ћете и Ви на онај степен изОбражења доћи, као и други учбни народи! Тодор Радичевић контролог у ц. и кр Митници и Солари."