Српски народ
ћожић, Нова тжтга Г944 УТПСКН НЛРОД Сгр<ш* 8 ЗАМАХ НОВЕ СРБИЈЕ
Кад је Југославија претрпела потпун бродолом, обевглављени Срби нису се умели ,снаћи, јер су се потпуно помели. После славног успона, наступио је неславни крај, пред ким су Срби стали потпуно збуњени. Тада, деструктивни елементи долазе до изражаја и отиочињу са масовним нстребљењем српског народа широм земље. Настају тешки и мучни дани. Брат у брату гледз непријатеља, сусед у суседу крвника, патриота у другу петоколонаша и издајника. Сваки се труди да кривицу пребаци на другог, да је натури свом најближем. Нико неће да призна, да кривицу носимо свн заједна, ко више ко мање. Да, нема се времена зз мудра размишљања у хаосу насталом разбијањем физичких и поцепаношћу духовних снага. Пометеност је завладала читавим народом. Суровоет преовлађује, безидејност постаје општа. Све оно што је некад помогло српском народу да реши националне за.ддтке: чојство, јунаштво, понос и част, гази се ногама и претвара у порок, у подлаштво. У таком хаосу оптчмње се са стварањем фракција, ситних покрета са разноврсним циљевима, к^ји иису општи, заједнички, народни. Место да се тражи лек рани, ми је позлеђујемо и пуштамо да се гној претвори у гангрену. Одметање у шуму уперено је у првом реду против брата, против рођеног народа, чак и под окриљем патриотских парола. Појединци, свакако родољуби, али духовно пометени, старају се да од "голих груди српског народа створе бедем ослобођења, излажући га непотребном страдању. Неслога српска узима мзха, нико никога не разуме и не схвата. У овакој безидејној ситуацији ■ духовноЈ поремећености читавог народа, пробија се отровна комунистичка хидра која му трује омладину и свирепо уништава животе најбољих домаћина на селу. У исто време врше се на све стране ажти саботаже у циљу изазивања одмазде према српском народу, јер је српски народ смртни непријатељ комуннзму и највећа препрека бољшевизације на Балкану. Сипајући комунистички отров у народне масе, народ се залуђује, духовно растројство се повећава, земља се баца у хаос те прети биолошко истребљење читавом народу. Србин се нашао на беспућу. Нигде светле тачке да га охрабри, нигде пријатеља да га подржи, нигде мудрог брата да му укаже на прави пут коначног спасења. Црвене хијене напале су на клонули српски народ као на лешину, да му испију остатак животних сокова у борби за опстанак, не дајући му да се прибере, освести н сагледа горку истину. Комунистички покрет нагло се шири, јер је подржаван једгам делом н патриотским елементом, који туђим очима гледа на насталу ситуацију, заборављајући сатг«ски план комунистичке немани о уништавању европске културе н цивилизације. Српски народ је напуштен и обезглављен. Шака српских родољуба у Београду покушава слабим снагама да скрене несрећни ток ствари и врати народ на српски пут, како би се спасло што је још остпло. Појава ових родољуба пада у најтеже часове по наш народ, у времену кад комунистичке хорде опседају прилазе Београду, док у самом граду врше терористичке акте који се свете и исправним грађанима. Све узаман. Духовна поремећеност спречава рад добронамериих патриота, док безидејност влада међу гЕЈ 'ађанима. Ова патриотска прегнућа називају службом непријатељу, а прве људе издајницима и спретном пропагандом компромитују слабо поверење народа и компромитују племенита њихова настојања у спасавању народа. Па ипак, успева се толико, да се одржи каква таква власт у земљи и ауторитет закона. Међутим, разорни рад деструктивних елемефта јача и они су принуђени, да се повуку и потраже јгче ауторитете нових управљача и посао предају у друге руке. СРБИЈА И СВЕТОСАВСКИ ПУТ Српски народ нашао се на беспућу све до 28 августа 1941 године када армиски генерал Мидан Ђ' Недић образује српску владу са својим друговима и поучен искуством нацивналног разврата у бившој Југославији, свечано прокламује Србију, позива.јућн Србе на окуп и враћање «а стари Светосавски пут. Као буктиња у мрачној ноћи, као муња на облачном небу, засијала је нова нада спасења у очима српских патриота у чијим срцима никад није усахнула љубав према славној отаџбини, коју је заборав у југословенској заједници почео да покрива.
Написо& БОЖИДЛР Ђ. ИЕДИЂ б. претседник Удружења ратних инвалида
Поклич генерала Недића: Србија жзна>д свег« ■ нада све, силовито за^рева српска срца н буди наду у скоро спасење. Народ се пренуо из зачмалости, збацио је црне слутње да је све изгубљено, прионуо је раду и окупио се око генерала Недића да крене српским, исконским путем, вутем свога великог просветитеља и миротворца Светог Саве. Снажне мншице српске борбене омладине грабе пушке и хитају у борбу противу највећег зла српског народа, бољшевичких зликовачких банди, чинећи чуда од храбростн својом маленом снагом али својим великим српским духом и успевају убрзо да очисте српску земљу од међународног гада н српских одрода. Прилике се полако сређују у земљн, народ долази полако к себн и отпочиње да размишља српском главом о дубинн несреће која га је задесила и о мерама које треба да предузме рада свог спасења. Редовна власт се успостаиља, чиновнипттво се враћа на своја места, државни приходи отпочињу да
ее утерују у државну касу, плате и пензије редовие се исплаћују као и ннвалида, док се образују разни хумани фондови ради потпомагања ратне сиротињв и српских избеглица са свију страна и крајева бившв Југославије. У најбољем јеку и напору поновног сређиван»% српски народ сналази још једна велика несрећа, в»зија кобног грађанског рата, међусобног обрачунавања. Зашто? Непријатељи српске слоге и српског народа са своје стране раде да конструктиван рад на обнови и васкрсу Србије омету по сваку цену. Страг на пропаганда и домаћа хушкања нападају нове неимаре Србије и пребацују им да су нздајници и плаћеници јер сарађују са окупатором. У оваком једном духовном хаосу настале су •громне тешкоће на сређивању прилика, спасавању српског народа, завођењу реда и осигурању нормалнс*г рада, а нарочито на успостављању српске националне слоге. Па ипак, хвала Богу, успева се. Србиј« налази топло уточиште у прав&м српским срцима ■ Срби се полако, али сигурно трезне мудрујући српском главом и гледајући само српским очима. Србија и светосавски пут побеђују, јер огромна већина српског народа сврстава се у неимаре нових стремљења и приступа. слози и конструктивном раду. (Наставак ва 6-тој страни)
РАТИ МИР
к« мира, нвшог срлског БожмКа, скнмл Србммо добре »ољв, код којм* посл« си/жог удлра беспрммернв ратна квтастрофе постојн Још моћ расуђивања, поставља се проблем севестм. Како једма *ојмичкм побеђене аемља може мзмирмтн достојанство са бригом не погоршати још »ишв пораз м обезбедити будуЦиост? Н« оћо мучно питање иајбол»и патриотн склони су дл одговоре сваки према своме темперамемту и своме схватању. Једни заузимају иепомирљиво држан>е према стварним чињеницама и подају се надама у неку волшебну промену ситуације. Они очекују остварен.е њихових жеља супро-стааљајуКи строгом Заксжу победиоца пасивон став м одрицање сваке сарадње. Други опет у свом необузданом темпераменту иду тако далеко, да верују да -ће бесмисленим, немогућим оружаним отпором моКи помоћи своме народу, који већ поср&е под тешким бременом страдања. И иајзад трећи, сВосни огромнмх тешкоћа у које је запао иаш народ, без своје кривице, желе искрено да му помогну прилагођавајући земљу новоствореним условима послс несрећног и непотребног рата. Неколико констатација здравог разума помоћи ће у истражмвању где се налази истина. Потребно јв поћи од почетка иаше национллне трагедије.' Како еу се све несреће тако иагпо сручиле ка нашу гпаву! Како се је у року од неколико даиа збила иаша катастрофа, која је изненздила, зачудила цео свет, победника исто тамо као и побеђенога! Данас треба да ј® саакоме Јасно, да је прави узрок свему овом било опасно и непотребно увлачење наше земље у рат великих сила, које је једна група наших бесавесних политичара и официра на челу са Симовићем и уз помо-ћ Лондона заиста наметнула нашем народу. Трагедија је у толико већа што се је ово десило после часног слоразума
Напнсоо АЛЕНСАНЛАР ЦИНЦАР-МАРНОВИЋ постигнутог са Немачким Рајхом у логледу заштите свих наших »италних кнтереса уз потпуно обезбеђење неломућеног мира. После потпумог слома наше земље сва њихова настојања н све њихове мисли, разуме се, да су ишле за тим, да пред собом и пред светом оправдају несрећу, коју су оии 27. марта 1941 год. нанели своме народу и својој отаџбини. У том свом узалудном послу они су падали из греха у грех. Својим саветима из емиграције ови егзалтирани несрећници преварени у својим предвиђањима желели су да звдовоље своју срџбу и гурали су унесрећени српски народ на но■е авантуристичке и бесмислене подухвате, обећавајући му златна брда. Лондон са стоЈе стране, коЈи Је намамио лакомислене у овај рат паролом „да треба спасти душу«, и да је он прави заштитни* малих народа од других »злих« великих Сила под притиском тешкога за њега рата и у жељи да избегне што је могуће више проливање крви свога народа непрестано тражи нове »доприносе« од свих својих савезника, а на првом месту од српског народа. Њему је свеједно, да ли ћв ово моћи постићи преко генерала пучисте Симовића или ново произведеног бољшевичког маршала Броза-Тита. У погледу паи будућиости српског народа Лондои |е данас готово нем. Господин Идн после завршене конференције у Москви изјавио Јв да су тамо положени темељи новога света, а није нашао ни једну реч односно ратних циљева изложених у Атлантској клрти. Шта више из докумената доцнијих конференција добија се јасан утисак да они нису ништа друго до основа за бољшевизирање Европе у случају, да би икада ослабила снага отпора у Европи против бољшевизма.
Ошмм докумвмтмм« Еиглвом " Сјед. Ам. Државе дају само доказа да ннсу никако у стању да реше проблем, који морају чинити основу мира за Европу. У осталом шта имају да тражв свверно-амерички војници у Е»ропи? Шта имају Британци да постигну у Европи? Они тврде да се овде борв за своју формулу »равнотеже снага« а при том знају, да им то у случају совјетскв победе смртно уфожава њихову империју. Ми веруЈемо да ће сигурно доћи време, када -ће чак и сама Енглеска и Сев. Ам. Др жаве увидети, да Је европска заједница чињеница противу које иема изгледа за даљу . борбу. Када избије час увиђања, када будућност победи прошлост признање ово чињенице је неизбежно. С друге стране развој догађаЈа, који се из Берлина проширујв иа целу Европу неће се моћи испољити другојачије но на принципу, да ће се народима Европе осигурати живот у сопственој држави у духу интереса сопствених народа. Истинска иационална политика Срба захтева, да се престане оа нашим даљим давањем »доприноса« у крви, која се поглавито лије у нашој међусобној борби. Ми смо изгубили рат, у који смо били лудо увучени, чувајмо св да не изгубимо исто тако и мир. Брујање божи+,них звона опомиње нас на дужности према себи самом и буду^им поколењима. Оно нас испуњава надом у мир, али у праведан мир. Стари јуначки и поносити српски народ ниЈе се никада одрекао нити се може одрећи захтева испуњења правде и поштовања народног достојанства. ^ Нека би брига да с« свчум српски народ ујединила све Србе добре воље. Мудрост нам у сваком случају наређује, да васпоставимо што је могуће брже прави, солидан и трајан ред и мир у нашој земљи.