Српски народ

Страна В

СРПСКИ НАРОД

29 јануар

НОВА СРПСКА ПОКОЛЕЊА НА СВЕТОСАВСКОМ ПУТУ

Ж. НАСТАСИЈЕВИЋ: СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВ. САВЕ

Расправа награђена на Омладин. књижев. конкурсу „ЛУЧА МИНРОКОЗМА" И „ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ"

1 Косово н Сввтосавље. Двв воличине, двв мита, два једина велика израза српске народне и националне психологије. Косово израз китештва и мучеништва, херојства и страдања; Светосавље израз највиших етичких појмова: вере, наде и љубави. Једно одкуцај вечности, друго снага бесмртности. У часовима бескрајне патн»е, у часовима када јв царство средн>евековно пропадало, у часовима када се гушио у својој сопственој крви, Србин јв могао на*и свој морални стожер, идеал свих својих најчистијих стремљен.а једино у Светосављу. Морално потпуно пречишХено, са етичким појмовима чистим као суза из материног ока, Светосавље јв било израз српске бесмртности и снагв. Као стожер о«о ког» се једино екупљало, из когз се црг.ла сва снага за истрајност, Светосавље ]е такође било и израз српске националности. Светосавска црква стварана народом, подржавана од самог народа била је у пра вом смислу народна црквз и као таква није своје тежње кретала уопште изван оквира националног живота. Бога је стварала она. Бога је створио народ, Бога, који значи веру, наду и љубав. И ради тога је она народна; и ради тога је она национална; и ради тога је она етичка у највишем смислу. И што се српско имв очувало, м Што Србија није сатрта у пркос сзих искушења и свих невоља, кроз које се пролазило, има једико да са захвали Светосввљу. Оно је створило бесмртну епопвју о трпељивости српског народа попут првих хриш^ана, оно је једини тумач српске виталности. Светосавље је новим поколеНзима оставило путоказ на коме су као аманет утиснуте речи исписаоа врвлом крвљу најбољих палих синова »за крст часни м слободу златну«. »Иако смо цар-

Код вас, ово је иесумњиво, нема човека који се дубље зами• слио пред човеком и светом од Његоша. Има људи који само живе а не питају се како и зашто, али има и оних који живе а ова их питања гоне и бадају ва иајдубље копање по људској души и њеном извору. Од ових других ј« Његош. Он није могао да се заустави на чињецици да Човек постоји, већ је тражио оправдање човековог живота и његов смисао. За Његоша је било јасно да живот није само повољна прилижа за уживање. Он га је сматрао као могућност да продре борбом и напором до његовог праночетжа и предпостојања. Он га је схватао као могућност да се човек потврди у борби тражења и у жртви за нели.ну којој припада. Проблем човековог постанка ш замисао света налазе V Његошу човека који улаже сву своју снагу љубави и вере да би их решио. Разлог човековот опстанка иа земљи. пошто је он већ приморан да на њо.ј живи, решен је код Његоша на бази љубави, овога пута према народу, и вере, сада у народно херојство и снагу. Зато можемо рећи да •Луча микрокозма" и „Горски ви.јенац" чине пелину која човека поставља на право место. Његош је кроз „Лучу микрокозма" дао гешијалну замисао човековог пада ш стварања земље са гелесшш животом. али је у „Горском вијенцу" дао не мање блиставу шМе.ју ш оправдање човековог живота у Јудолш плачевноГ. Лог

ство изгубили душв своје губитм немојмо«. Последњих годинв чинило се одступање од тог основног националног пута српског и добро су нам познате све грешке, заблуде, патње и лутања које су та одступања оставила за собом. У бури и олујини која се завитпала над Србијом ми смо били за трен ока сломљени и скршени и ускоро смо се нашли у безизлазној ситуацији. Али народ, који је и у много горем положају умео наћ« себи пут, није дуго остао у мртвилу очајања. Данзс, када се рзђа нова Србија, ослобођена свих грехова и заблуда своје недавне мучне прошлости, јасно је као сунце да у томе препорођењу главну улогу има да одигра светосавска прошлост. Попут буктиње која залугалом путнику светли у мрачној шпиљи, она има да сзетли новим поколењима, у њиховом стремљењу ка новим циљевима, новим идеалима, новом животу. Под тегобама данашњице очекивању освита бољих дана, сваки Србин аиди боље но икад којим путем треба да крене и иде, а то је пут, који је српска мучна прошлост оставила за собом. Данас сваки Србин уочава л своју једину обавезу: живети и радити само за Србију, само зз српски народ, јер у вихору светских збивања мали народи имају само један пут, а то је сачувати свој национални живот и своју душу. То треба и то мора да буде иајсветија дужност, највиши идеал и једина сврха, јер »иако смо царство изгубили — душе своје губити немојмо«, а то се може постићи само враћањем на стари пут Светосавски, који је Србији очувао њен национални живот и у вековима пуне таме. 22-1-1944 год. у Београду. Јаван Башмћ, учвни* VII раз. ! мушке гимназије.

ОДЛОМШ у ,Ј1учи микрокозма" човек пада и губи се из близине Бога, дотле у „Горском вијенцу" достиже божанску висину кроз борбу и презирање смрти за народ. веру и љубав за изгубљеним Богом. Сваки човек сачињава свет за себе и под другим углом посматра светове око себе. Сваки човек изграћује свој систем мисли ј? схватања гако да би нам изгледало, на први поглед, да има безброј тих схватања. Али људи се не односе према свету подједнако. Неки су заинтересоваиији за ствари материјалне природе, оне које се дају опипати, њихов свет је у ствари нештто сићушно, материјално и ограничено коришћу. Мећутим, свет лругих људи, оних који су снособни да ућУ У област чисте апстракције, шири се и покрива светове незнатних људи и отвара систем решења човековог постанка и великог света, који скупља све мале светове у себе. Свет код Његоша, го је замисао огромне дубине и ширине, резултат огромног напора вере и љубави. Његово схватање света је страховите снаге и оставља утисак невероватности. Па ипак, кроз такво схватање. ми видимо замишљену по.јаву Његоша која се удубила у животне проблеме човека и упиње се да одвоји сан од јаве. Филозофија ,Хорског вијенна" се наставља на филозофију .Луче микрокозма". У „Горском вијенцу" се ниво спушта са страховиге шсине у Лучи микрокоз-

ма" и преноси са људског рода уопште на живот људи у групама, дакле на народ. Има у „Горском вијенцу" филозофије која се потпуно подудара са „Лучои микрокозма" али је она изражена само кроз два богата монодога игумана Стефана, док је национална, специфично Црногорска филозофија живота изражена сваким стихом и сваком речју појединих лица. „Човјек бачен еа бурну брежину Он сам собом чудо сочињава." „Воскресења не бива без смрти." Човек — то је основна тема о којој расправља Његош. Он га прво тражи у колевци. у предживотно доба, затим га прати кроз период у коме страда и најзад у будућем животу. Огромна је снага коју човек има у себи и која се нарочито огледа у његовој спремности да се жртвује за народ, — то је закључак до кога је Његош дошао посматрајући свет око себе. А тај свет, који нам владика слика, свет је хероја и овоземаљских витезова који живе зато да би уз звук гусала умрли за идућа покољења. Живот овог света састоји се у вечној борби за опстанак у вечном опирању сили и навали некрста. Гусле, јунаци. жртве и сећања на народну величину — то је круг у коме се креће Његошев свет идеализованих бораџа за крсг, Мићуновић, Мандушић, владика Данило, игуман Стефаа н Драшко — то је круг класичних претставника тог света. Њихови жикови стварају ва}° иогодшије могућзоаги за врох»-

рање у свет који је њима изражен, у свет Његоша. Јер, ако Бог ствара у долинама кроз које тече река воде бесмртија и уз „„пјесну вечите љубави". ако је његова творевина велелепни свет око вас, онда је лако рећи да Његош ствара у долини вечите борбе на кршу и голети, уз звуке гусала и јуначких песама и да је његов свет исто тако диван због снаге коју открива у човеку. Бог је створио човека али је Његош открио смисао његовог живота на земљи. Борба која се, одиграва у свету око нас, тако да је сви примећу!у, благородна је и извор снаге. Напор, нужда и императив живота чине живот животом. Игуман Стефан изражава ово стиховима који могу увек да се наведу: „Пас свакош своје бреме носи. Нове нужде раћу нове силе; Дијејствија напрежу духове. Стјесненија слама.ју громове: Удар наће искру у камену. —• Без њега би у кам очајала. Страдање је крста добродјетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма." Иолитва

У тој борбм гоја даје отагу падају жртве. Ничу гробови, алк свет хероја то не запажа. Јер «гако да их запази поред оног Маћуновићевог схватања жртава? „Што су они? жртве благородне Да полазе с бојнијех пољанах У весело царство поезше." Смрт се у тој средиви и не аапажа. Уколико је људи и ваф*. опажају у њој баш оног ословж^ диоца што их враћа у живот духовни. Улога смрти, она коју јој је Његош дао, овде доказује да је „Горски вијенац" наставаж „Луче микрокозма". Свет Црногораца не филозофира о смрти, али је се не плаши јер је свестан да је тек иза ње прави жввот. Тај свет се ве боји емрти алж се боји живота без части ш јунаштва и — смрти старца. Њега не плаши борба живота већ учма лост и зарћале сабље. Отуда његова снага и отуда величина Његошевог спева. Београд. Петар Ојдровић, ученнк VIII-б разрежа V мушке гимназије ојађених * /

Ти, који поимаш бол и видиш наша страдаља, и чујеш неме јауке напаћених душа. окрепш наша срца, за нова, светла на.тањх учини да се Твоја Велика реч опет слуша! Да људи кроз љубав Твоју мржњу забораве и да кроз ове патње позна ју њену моћ! Учини да угашено светло љубави праве људима помово сине кроз ову страшну ноА» кроз коју лудилом гоњен наш разум лута ћ блуди са очајањем из једног у други пад. Од патње превелике зе налазимо пута већ лутамо кроз^сивот горак ко чемер и јад. Зато Ти. коН вшдиш безмерна ваша страдања.* милотћу Својом услиши молштве наших срца, ш окрепи нас њоме за нова светла надања. Гослоде, учшии да се мање пати ш гр«а1 ' БИСКЛ1ЉАШШ