Српски народ

СРПСНИ ДОБРОВОЉАЦ

ОНИ ИЗ ПОЗАДИНЕ

Сможива, похлепна и нескрупулозна позадина рак рана је наше тешке стварности. Оца је извор спутарања здравих националних снага које се отимају из загрља ја коби и боре да би се о вом народу осигурала радоснија и лепша будуНност. Позадина то је скуп профитерских и политиканских елемената протканих оном убожјачком интелигенци јом, која живи V илузијама протеклих деценија, отсечена од живота и учаурена у доктрине ко јима /е давно одзвонило. Позадина то /е оно ружно, одвратно и опасно наличје живота којим се живи у овоме граду, који не осећа збиљу пародних стра■ дања, ни величину самопрегора и ограничења оних који се боре и гину не зато да би се ови богатили и пировали, него зато да би народ нашао свој пут и оснажио свој став-. Позадина — то је оно љигаво, превртљиво и подлр друштво које образа нема, душе нема, националне свести и поноса нема. \ Позадина— то је циничпи јатак сваковрсне хајдучије, извор материјалне помоћи за сваковрсне пустахи,/е било црвене, било оне друге који одбијају да једу кашиком, ,/ер веле да „ослободиоци" морају да се храгТе само деликатесима. Позадина — то је језива коб овога народа, кој! мора бити и савладана и рашчишћена и зауздата. У прљавштини ове нозадине гмижу ситни и бедни похлепници, интриганти, властољупци и слугерање свих бивших режима. У њој гмижу обезличене и аморалне индивидуе, које не подносе светлост и лепоту новога које долази, него беже у мрак својих грехова и скривају се у прљавштину својих недела. Шта чека ове носиоце позадине? Ми добро знамо да на фронту одбране српства нису главни непријатељи они по шумама са црвеном петокраком звездом или без н>е, Много опаснији непријатељи српског опстанка, оживљење српског духа и препорода, јесу ови профитерско - политикански елементи, који се скривају иза разних позиција и веза, који тргују и богате се и верују да чувају своју политичку чедност у данима када се ради о животном опстанку српскога народа и о судбинској борби за Европу Ми видимо и осећамо како они цинички резонују и како се узалудно нада ју, да ће доћи њихов дан. Тај дан би требао да буде дан интегралног повраћања на старо, оно што је прошло, оно ко је би њима пово?)тило позиције, власт и могућности разврат-

ног и распикућског живота на штету народне заједцице,' коју су с&дистички испијали као пауци. Ми презиремо, а не џалимо ову позадину. Ми је не потцењујемо, али /е и не прецењујемо, јер знамо да је нова смена која долази несалдмљива,' непоткупљива и несаблажњива. Ни она три на јопаснија искушења којима поддеже већина људи не могу саблазнити оне ко ји се данас на разним странама боре за Срби ју^ Али ако их ништа не може саблазнити, и ако их позадина сво јим уобичајеним методама не може прогутати ни омекшати, они не могу заборавити, по огњу идеје коју носе у себи и по дубини националне свести о одговорности за народну судбнну, да не по-

траже једнога дана обрачун са онима који их блате, а живе од њихових жртава, који их руже а благују, који их исмејавају док они гину, који их подозревају док су сами они готови на све. Позадина се прецењује. ми /е не потцењујемо. Ми /е само опомињемо д а се тргне ако /е још могуће са пута ко јим иде, да се коригује, процени и испита и да сама по императиву гриже савести отпочне давати плодове покајања. Иначе? „Већ секнра стоји поред дрвета и свако дрво које рода не доноси сече се и у огањ баца", Данас /е време подвига и жртви. Ми то знамо и тим путем идемо. Они не знају. Ми их само потсећамо на то. Др Р. Банорић

ВЕРОВАЛИ ОНИ ИЛИ НЕ...

„Прљава чаршија" и „покварена интелигенција" нншта српскога немају. Тај тип је српство водио до лропасти, та ј исти тип је и у пропасти све чинио својим животом и понашањем да српство нестане за сва времена. Море достава одвратних и отровних, сплет интрига и нељудских израза разних потичу из ове средине. Згра њавају се људи над свим тим и питају као у чуду да ли су то Срби, да ли су то људи уопште? А све то што чине, ти бедници који мора,/у нестати па било шта било, чине само из својих ситних, себичних рачуна, само ради себе и удобности сво-

је најближе, њима истоветне околине. Спаси моју кућу лоповлуком стечецу, не дирај моју стрину јер ћу и њено имање наследити, спаси моју главу, а све друге српске главе нека оду у неповрат! То је њихова интимна, парола. У сваком случа ју одзвониће брзо „прљаво ј чарши ји" и „поквареној интелигенцији". Веровали они у то или пе, то /е сасвим споредна ствар. Никад више неће бити оно што /е било од 1918 до 1941. Српство ће да живи кроз векове, али продужење живота српског не може се замислити с типом „прљаве чаршије" и „покварене интелигенције". У страдањима и сузама српскога народа, тај ће тип нестати.

ИСПОВЕСТ

Ја висам песник „сивих небеса", ни црних, „безданих патња"; у римама мојим не врви од тдапња ко једином дару Удеса. Не лијем отров жучи н лажних боли у стилу књижевно ва јних „модерниста", онда кад срце моје кликће и воли, и сунце „црно" то зтто блиста. Реч Бог не пишем, малим словом, јер она }е више од речи — по јам за мене; она је симбол светла насу« прот сене, и вечна тежња ка лвпшвм. бољем, новом. Породицаз Народ, Краљ, Отаџбица, Морад, Љубав, Рад — извори су мо јих надахнућа; кроз њих и за њих стварам корал песама својих — изразе својих прегнућа. Ја нисам, дакле, песник у стилу „модерномана" прераџних боја, што се уз вео, кадиф и свилу игра ју народних херо ја, и не знам да ли су песме моје уметност чиста — има мш нешто уметничкога у њима? — али знам да ме 'оне правдају пред свима, што нисам н никад нећу бити — „модернжта"! И. Милдчи! 1

СЛИКЕ И ПРНЛИКЕ...

Она „добра" лгеца још „бољих" родитеља опет су се једном у правој светло' рти пока^ала. Улазнице за ЉотиНево предавање продавале су се по 500, 700 иа н ро хилвду динара од комада. Мзнгупска „деца", која се извлаче везама својих родитеља (и другим сретствима) од сваког рада, од сваке обавезе, ко,ја се скитају од биоскопа до биф&а, од каване са музиком до разних јззбина и слично, и овде еу нашла уносан посао. Та деца и њихови родитељи знају да ола.јавају Љотића и српске добровољце као „изда.јнике" и „петоколонаше", иако могу да проводе удо^ бан живот, захваљујући .једино њиховим напорима, њиховим жртвама. Па, ето, ни то им није довољно! Кад се ради да лако дођу, и на неправилаН, неповдтен на^ чјчн , до добре зараде, готот в'и су да уновче и Љотићеве речи, Љотић«ве мисли, па

ДоОровољачке јвднмице у маршу

(Фото: Арх. В. от. СДК.)

мада су иначе против тих речи и аротив тих мисли. * Наши неутралци, они што гледају скрштених руку, они што седе на две, три па и више столица, они што су увек спремни да служе три цара у исто време, они што чекају да шадну велике одлуке па да се тек тада определе, — налазе се у све тежој ситуацији. Пред њима је све црња и црња ситуа^ ција, све безнадежнији пут. Како се развијају допађаји, све је мање изгледа за средњу лини ју и за какав селамет за „средоње". „Мораћемо се определити и ми , почиње да сазрева код њих ова мисао. Пљушти с лева, пљуштн с десна, удара са свих страна, бупа је и ветромстина на хоризонту. У крупним линијама оцртава.ју се два једино могућа и природна фронта: један је за Краља и за националисте, други ,/е за Тита и бандите свих боја, Један је фронт народ, а други Је олош. Један ,/е фронт заједница и хармонија, други ,/е крдо разбојника и пљачкаша и анархија. Ко де ма средини, ко ј« на средњо.ј линији, ко врда, ко иде сад амо сад тамо, тај има да буде прчгажен или од једног или од другог или и од оба све оштрија и изразитија фронта. Саме прилике, сама природа ствари на то упућује и томе се нико не може одупрети. Муњевитом брзином примич-емо се часу кад више неће моћи да буде „неутралних" и кад ће се неутрални сматрати и с једне и с друге стране, са оба фронта, као сметња која мора бити уклоњена и прегажена, да се јасни.је сагледа ју и подухвате два противника. То почињу да увићају наше „средоње", па им није лако при души. Не можемо им помоћи нити имамо времена да их просветљујемо ми, ако их већ сам развој ггогаћаја није у стању да просветли.« М. П.