Српски народ

Ћ «т 1941

»1АЦ1 *№|»| |ЈМ|||И>||||||||111И ИУ1Д1 а*Л' М&.ЈЛк .' ДМ| СР1УПШ ПАРОМ

€Ура»а 1

ПОВОДОМ 45 ГОДИНА ОД СМРТИ СВЕТОЛИНА РАННОВИЋА ПРВА ТРИАОГИЈА СРПСКИХ

Поводом једанаесшомдишњпце смрша

Последње године XIX века, 1899, Светолик Ранковић, млади наставник богословије, п/ном паром на домаку смрти — пуном паром написао је^ и свој последн>и роман. Као Горски Цар, као Сеоска Учитељица, и Порушеии Идеали донели су српској књижевности још један оглед — оглед о бесциљности живота. * Са три романа у црноме плашту, са три на душак на уснама бола,, Светолик Ранкови^ — опису]ући природу као шару, а не као Извор сазнања, описују^и друштвени нагон као неправдама истрошен, а не као прегалаштвом орошен, описујући савест као опсену искуства, а не као реч ванчулну, реч бесмртних уста — лагано али сигурно, наставнички сплетен у горке односе сре^е и врлине, Сам свбе је увео у етички теснац — бесциљнОст. Отуда Сва три романа, три Грак тања и у њима све на избор хајдуци-крволоци, учитељице-прељубнице, свештеници-свмоубице: отуда нарицања о промашености, о јаловости, иначе добро храњених, добро појених људи! отуда ћумурна слика света као раскола без добра, без истине, без правде: »Хеј, станите ви, вечни трудбеници, што не знате ни за један час одмора; и ви са намрштеним челима, са лицима унакаженим страдањима и, пат њом: и ви, јадници, што изгубисте образ « поштење удварајући се силнима..., станите овде уз ову велику и н^Променљиву истину, прочитајте вечну реч на овом окамењеном лицу и умирите срца своја«. (Сеоска Учитељица) Залажући се и срцем и душом да галерију српских јадника створи, Светолик Ранкови^ је све, своје честите снаге трошио на путу од вероучитељске омилУтике до учитељске реторикб, а не, како се то жели да претстави, на путу неке социалне критике. >!е' '' >■ •■ ■ ■ Као што тужни ал снажни чемпрес не расте тамо где се пропагандом плаче, ни Ранкови^ев такозвани »реални назор« не убеђује иако узбуђује, јер за праву, животну срж, није му био дан онај изворни, онај урођени, онај здрави, онај сређени, онај вуковски, онај змајевски, онај свакој недаћи дорасли — онај народни разбор. Јер, ,у земљи, у чијој се старој књижевности налазе снажни узлети самоодрицања — искуства високе мистике; у земљи, у чијем се народном песништву налазе снажни узлети самообрицања искуства високе етике, Ранковићеве тужбалице и нарицања, иначе честите и смеле, ипак својом суштином, потекле из врела пристрасне дневне штампе, саме себе своде, не на етику и мистику животне горчине, већ само и једино на опште огледе о правној држави с бесправним радњама. Отуда Ранковићева болна самонарицања свакако су књижевна стварност, али заго нису уметнички реализам. Јер, прави, уметнички реализам је животна вера да светом господари мера, да су на стражи и жалост и радост, да свако зашто има своје зато, да случајеви пролазности извиру и увиру у струје закона бескрајности. Реализам је животокружни архаизам. * Од XII века па до данас, прави српски писци, индивидуални или социални, увек су наговештавали опште потребе целине — из њих ]е било изворно врело. Од XII века ГЈа до данас, прави српски писци, индивидуални или социални, увек су у стваралаштву остајали верни биолошким условима имагинације — из њих је било оно што се сваком снило. Тако у мистицизму. Тако у реализму. Светолик Ранковић и у Горском Цару м у Сеоској Учитељици и у

ЈАДНИКА

Порушеним Идеалима, столпник је нечег другог. Столпник је оне струје по којој људско створење, у прилагођавању себе разним менама средине, располаже и вољом за животом, али још више и чежњом за напуштање свести о живочу: столпник је оне струје по којој Људско биће поседује и нагон за свакидашњом борбом, али још више и нагон за такозвани вачни одмор. То је старин ска школа руска. По тој школи, прсне ли цушевни нагон, дође ли ; слома живО не равнотеже онда лагано а1и сигурно наступа неман што живот сво ди на ллатерију, наступл замрлост, отупелост, потпуно одвајање свога ја од стварноти, наступа пуни заборав, а с њим и царСтво омилитнке, а не критике. Одвајање сво га Ја од стварности није реализам. Замрлост, огупелост, пуни заборав, није натурализлм. На помолу је чешто сасвим друго — сен задихана првог српског невропате у прози. На помолу је онај Светолик Ранковић, који је, ради пуног јединства животне горчине, супротно природном, животном нагону, у српску књижевност, својим по-

Рођен пре 80, умро пре 45, прожнвео свега'35 година, сељак из Моштанице, с подмуклоМ бољом у прсима, с хајдучким покољом у породици, иако доста Далеко од такозваног европског уметничког писања, ипак је честито и исправно осетио: и како је стваралаштво озбиљна, унутрашЊа, духовна радња, и како је права књижевност, баш као и наука, баш као и филозофија, баш као и традиција — сила. Сила, чија се примена везује за саму будућност разумног бића; сила, чија се визија лепог херојски баца да изнутра, у оржи, обасја и саму људску целисходност.

Светолик Ранковић (Цргеж: Н. Б.) И ту је Ранковић успео. Трајно и темељно. Јер, ако на српску књигу српским очима треба гледати, онда је споредно да ли је Ранковић грешно названим реалистичким у ТОПИ ј и или емпирији приписивао романима, задихано унео нагон ознаке животне горчине, да ли је

цруштво или појединца схватио

заборава, нагон смрти, а с њим истина нејак, али ипак мио и дра. гоцен прилог првим покушајима као слом и " е 1 а *> ™ су

српске нирване у прози. То није реализам. То је наивни утопизам. Са Светоликом Ранковићем, са његовом старинском школом руском, ведрим лузима Шумадија процвали су бокори чемерне жал у слвву горког Сељака из Моштафије. нице. —3.

три његова романа први покушаји прве трилогије наших јадника — јер све је то, као оно цвет у цвасту, једино Служило сили српске књиге у порасту. То су, ето, воштанице ужежене

Предавање одржано на Ра. дцу у суботу 11 марта 1944. Прошло је пуних Ј *еданаест година од смрти великог барда, неумрлог песника „Косовских божура", Ј 'единственог композитора наше народне душе, националног и расног осећања — Драгољуба Ј. Филиповића. Он је, пре него ико са толнким жаром душе волео ту свету, ту јединствену косовску земљу, земљу крви и земљу хероја. Готово пелу своју поезију везао је за нашу свету традииију. Потстрекавајући нашу народну фантазију, ои је будио пуну националну гордост. Цео његов рад изаткан Ј "е из наррдне душе. Али, и ако је он узимао мотиве из народне песме, која му је заправо била узор, његова поезија ма да у десетерцу испевана није епска, него по јединствености свога ритМа чисто лирска са емии^нтним одликама. Филиповић је у навдој послеРЗТној поезиј 'и престааљао Ј 'едну од најрриГиналиијих и можда, најсацпатичнијих личности. Претерана скромност овог песника, можда је једини разлбг, да је 6н за живота остао недовољно истаК(?ут. ФилИЦовићево Пес{јичко .срце' умело је да затрепери на 15ајмањи помен косовских светиња и одмах је било у стању да нам пружи једну драгоцену песму, одличну по форми, а јединствену по.музици и јачини израза: Ко брег срушец лежи јуначина. Брцц рапе на грудима крију, Модри прсЈи црџу зен.ЉУ рију Из очију бц.је помрчина. Мртви Турци дршћу око њега Лева рука тешки топуз држи. Мач још крвав бојним бесом пржи. Вук престрављен равним пољем бега. А он киван Паиа царству мећа... Т рн ,/е смрти отерао сваљен. Ко џин бож.јнм громом раскрвављен Мртав лежи Срђа Злопоглеђа. Он својд песничка осећања не изцоси као наши о,стали песници његове врсте, него се као Милан РаКић :0.браћа својој отаџбини, ^ли попут Милана Ћурчина це-

ФРИДРИХ КАРЛ фон САВИНјИ

ОвиХ дана навршава се сто година од великих радова на реви•, зији немачког законодавства по! оћством чуђеног немачког прап11ика и творца, историске правне школе Фридриха Карла Фон Саз ињија, који је у то време био и министар за зџкОнодавну ре-, визију. То је било значајно доба не само за немачко законодавство, већ и за немачку правну на. уку, пошто је некако у то вреМе завршбна велика расћра о проблему правног развитка и кодификације права. Под утицајем школе природног права и к.одификацџје у Француској немачки праџник 7 Ј ибо • иступио је са предлогом Ма се Прекине са ПосебИим правним« системима у појединим немач.ким крајевима \> области пмиватног права и да се изради општр граћански законик за Црлу НемИчку. У том циљу 1 ТМб<у :је : овЧавио посебну расправу: О НУЖНОСТИ ОПШТЕГ ГРАЂАИСКОГ ПРАВА. ЗА НЕМАЧКУ, која јс носила сва обележја рационализма школе природнбг права и њене универзалне, над националне ■•. тенден^ ције. Та распџава и предлог на^

ишли су на живо одобравање од стране рационалиста, који су пре тога већ прихватили француски грађанскн законик као последњи израз научних истина школе природнога пђава. Мећутим, против овога предлога устаје одлучно правник Савињи V својо.1 расправи под насловом: О ПОЗИВУ НАШЕГ ДОБА ЗА ЗАКОНОДАВСТВО И ЗА; НАУКУ ПРАВА. Ова расправа пре^ставља датум у развоју правне науке, а посебно историје права! Закључци до којих ,/е Савињи дошао у тој расправи ударили сч основе новој историско.) правној школи. Прцфесор права и једно време министар за законодавну ревизију, писац великог броја научних правних дела, каб што су „Право својине", „Историја римског права", недовршено. дџло у осам књига, ц „Облигационо пра■ во" 1' две књпге, прред_ других научних' расправа, Фридрих Карл фон Савињи (рођен 21-11-1779 године v Франкфурту на ■Ма.Јни, а умро 25-Х-1861 V Берлину) ударио је нове путеве у проучавању

правног пореткд. Пре свега, он ,/е одбацио схватање просвећеног века ко.ји' проповеда слободно стварање права помоћу разума и револуционе акције. потпуно уки дање : везе са нрошлошћу н сасвим, ново урећивање друш-всног живрта, и поставио идеју органског развоја друштвених начела, насЈгеђепих из далеке прошлости. Право- ни је производ спекулацн,/е духа, већ . је то производ искључиво. нџролног. националног развнтка. СмАтрај-ући да сваки народ има свој свб.јствени дух Ч посебну правну свест, право сваког народа ,/е самоникло. ^ако да- је задатак историје права проунаврње народних правних установа. . 1\ако се и код нас ових дана навршава сто годнна од доноЦЈсЊа нашсг грађанског законика, ко.ји. је углжном рецепција. упра%о највећим делом еамо скраћен превод аустријског граћанског законика, то би са сличног г.ледишта Требало расмотритн какав је утица.ј н какве су последице бн.че тога и таквог српског Граћанског законика. ДрМ.

лом своме роду. Филиповић је био увек песнички Ј 'ако иадахнут. Он је код нас створио најбоље обрасце наше национално-родољубиве поезије. Увек се је држао својих националних симбола и кроз њих износио свОју националну оСећајност. Из свију његових песама можемо лако запазити шта је песника одушевљавало, У пдсве сажетој форми он је дао непрегледан уметнички мзтеријал. ФилиЛовићево сликање људи и дораћаја толико ,је снажно, да човека и после читања фасцинира својом јединственошћу и богатошћу. Његов „Срђа Злопоглеђа" изражен је са толико сугестивности и лакоће стила. У њему је дао ванредно снажан израз и савршеио успео сликарски потез: Космат ћурак од медведа сура, На страшна је огрнуо плећа. Челпа жила на змију те сећа. У очима замаглила бура. Два му брка ко два тешка лука, Гракће гавран на капи од вука. То је слика која извире и која страши. Његов је израз сентенциозан, а сваки његов сликарски потез сигуран и савршен. Његов светли култ је величање преДака и њихове јединствене борбености кроз нашу бурну и сјајну историју. То је култ великих српских див-јунака и њихових величанствених подвига, који су увек достојанствено, али славно давали своје животе: ,,3а крст часни и слободу златну." Зар није импресионистички дата ова строфа из песме „Мурат": Тама... Ноћ је одмакла дубоко. Султан Мурат будан још не спава Сан му неда вечне судбе тајна. Док отуда са поља бескрајна У муњи се Милош оцртава. Његова песма „Смрт мајке Југовића" нема готово ништа слично са истоименом народном пе-' смом, ни по облику ни по садржини. У њој је изражена цела једна трагедија мајке: Бледе,.. Жижак у кандилу трне.Бошков Ненад у колевпц јеца. А на двору све страшније ви./е, Урла бура. Пљуском дажда ли./е, На бедему седи стражар клеца. Нема класа. А ваздан су /уче Пут Косова одлетали врани Тужни. Стара Југовнћа клечи. У срцу јој сузе место речи: Ноћ. Кроз вечност језде црни дани. Нико се није боље од Филиповића уживео у народну поезију и осетио њене јединствене дражи. Са страсним заносом, одушевљен том нашом нароДиом светиљом, нашим народним идеалима. он је писао велике „Косовске божуре". Они су ницали као сјајни фрагменти наше велике косовске поезије, коју је овај наш песник дао у својим многоброшим песмама. Поезија Филиповићева има сјајну песничку форму — јединствену у нашој лирици. Ретким богатством језика и лепим осећањем за ритам он је дао леп број успелих песама. Све ,је у његовој поезији оригинално, наше и јединствено V нашој књижевности. Данило Чутурило