Српски народ

&рана ТИ

СРПСКМ НАРОД

УСКРС

ИСЛИМ де добар дев културних Европљана зна за српске народ не п,е>те и ц§ је чуо за гусле, наш народни инструменат, који |е постао .символ не само наше . народне песме, него, у неку ругу, и символ наше народне душе, наших па.т«>и и борби, нашег гешког и мучно.г. стваро«,а народнс државе и на,родн.е културе. Јер н4ш« народна песма најпрегнантнији јџ V најпотпунији израз нашег неродног генија и нашег духорно ! стваралаштва, наше народне песем су доку/ленти духовног битисања једне нације која је, и»ко окована у ланце ропства читавиЈс пет векова, манмфестовала кроз њих саоју несаромљиеу снагу, величину сврје душе и прлет свога духа. Јер наше иародне весме су највећим' дело.м постале м наст.але баш у доба политичког и културиог мрака Балкана. Иза потресне сцене на Косову 1389, где су у огршају пале две. крунисане главе, није прошло ни пола века, а над Бапканом је завладар у свима н>еговим деловима потпуни мрак и тишина, и спустила се завеса иза сваког духовног и културног ства. р*и»4- • ■ ,/ј . Када се нвколико векова са Карађорђевим устанком, почетком 19 века, подигла завеса, пред очима Европе указала се величанствена и потресна слика: Једна мала шака хероја клесала је себи мачем своју народну државу, а убрзо се прибрала и велика евролска публика гџ сцене: Гете, Хердер, Јаков Грим и Леополд Ранке, Ту публику, преко које јв Европа почела да гледа дубље у иашу земљу, у наш народ и његову душу, створиле су највећим делом народне пес/ле дреко Вука Караџића. Историја нашег културног ра»воја, ни душв ни дух нације не д <аду се и не могу се разумети потпуно без ослонца на наше народне песме. Постале у народу, стваране у л#пиддрну еентенцу рпет рд народа' V зф народ у најширем и најпотпунијем смислу речи, певане уз народни инструменат гусде, који је такође пра*ио народ од простог јаворовог дрвета а карлицу подапињао обичном јаре^ом кожом, и намешгао длаку коњску као струне —■ те песме су заиста биле Наррдне у пуном с/лислу речи и нераздвој»и део психе и живрта тога народа. Истр онак.о као што су гуслање, само певање и песмз као таквв постали нераздвојни делрви Једне целине која се не да и «е може делити. Надам се да сви можемо обнО■ити у своме сећању и своме ду*у слику гуслара, коју су већ и •вропски слушаоци имали прили■е да чешће виде: марканта«, дииарски лик наслоњек уз какво гранато стабло, пева уз гусле, а слушаоци, и младо и старо, Слушају пажљиво и преживљују оно што им гуслар излаже. Чвррновата, тврда, жуљава и од рада испуцала рука лако одуда.ра прстима о струне и иЗводи некакве чудне вибрације, — пред којима мш мрдер^ни нотни систем остаје безпомо4ан ^ »• које- такр дубово иотресају и самог певача и н»егове слушаоце. Јер треба знати да -Кв певач певати песму са доживљавањем и присним осекаицем онога што песма казује само тш тт пред лубликом м зл пу-

Кпрцш

бдику која са Њиме чини пс-ихолошки и етички јвдмако на.стројену целину. Јер код гу,слара *је унутрашњи дрдир са" слушаоцилуа приснији и тешњи него ,код ма које друге сличне уметности, драме, рецитације .или музичке интерират&ције. А «о песма н(ЈЈе држивљај и за гуслара и за публику, а«о мх не носи и не спаја у оној вишој рфери духовно-етичких идеала, песма остаје на неуСпелом дилентанти;зму, т. ј. ж рМеом, певачу и.депласираној, публици. Разуме се по себи да се песма другачије Доживљавала и од гуслара и од Слушалаца у логору, другачиј^ на јуначком састанку натецања за... част и почаст, другачије на сабору код манастира, другачије по кириџијскИм хановиШ, другачије у кафаки ;и иарош.-крј средими,. еди дак,;. у.-мадае: М0гдерно доба, и на вашару. Све тр претставља разне профиле народне песме у разним друштвеним и социјалним срединама и околностима. Јер народна песма наша је импровизаторска уметност. која се у иавесним тренуцима и.код извесних певача може уздиКи до изванредно високог уметничког израза, или, напротив, расплинути у прозаичну нарацију, ако код певача и публике нема нужних услова. Све зависи од тога да ли &е певач, и слушаоци, осетити у њој остварење и оваплоћење онога штр им на срцу лежи као адекватан израз њихових духрвннх и втичких идеала или &е је хладно и без учешћа одбити. Тр примање или одбијање рд .стране слушалаца у истр време )е и уечзури- ; сање ПеСме. Она Ке се пемтити и даље носити или, као неадекватна духу, погледима и схватањима, одбацити и заборавиги. Прави гуслар. се при пева«.у готрво прербрази, дрбије други лик и израз рчију, глас му доби)а модулације које иначе не запажамо код њега у обичном разговору. Слушаоци могу бити понекад толико понесени песмом да се потпуно забораве.- Тако је један Босанац 1912, када је гуслар дошао у песми до места где јунак песме запада у ропство, излетео плачуки напоље, а прсле два сата вратио се натраг и рд гуслара, којИ је већ био легао на починак, захтевао, претећи, да песму мастави док с.е његов омиљени јунак не избави из ропства. Оваквих и. сличних примера, нарочито свађа због садржине песама, могли бисмо навести читав низ, нарочито из средине са, мешовитим конфесијама. Колико су гусле и јуначкз народна песма биле присан и дубок доживљај за нашег патријархалнрг чрвека још крајем прошлога века да наведем само два примера. Милош Ђелошев; узео је увече гусле, онога дана кад му је брат у боју погинуо, да иекали тугу, проплакар певајући, а сутра дан у окршају погубио Турчина и осветио свога брата. Или када ]е Миро Дедовић, угледни племении

м паметар васојевићки, после крвавог боја у коме ј'е изгубио брата, увече, сломљена срца, узео гусле и дрк је у логору владала мртв,а тишина импровизовао, попут грчких аеда, потресну песму 9 ДогађајИма и јунацима тога дана. Певање уз гусле давало је у нашим патријархалним срединама извесну друштвену одлику и није била реткост да су и врло истакнуте личности упражњавале ту в,ештину, и не само у друштву пријатеља и познаника. Тако сам пре десет^к г.одина имао прилике да чујем как,о један владика ватрено интрепретира једну ускочку п.есму, а племенски поглавар и првак васојевићки, војвода Лакић Војводи&, који је умро пре петнаестак година, био је познат као богодани гуслар-повач који је одушевљавао песмом своје саплеменике. Он се у песми, каже јздан очевидац који га је слушао, гареображавао у песми; постајао је други човек — горд, личан, осион, узнесен. Гуслао је старим начином без украса, али с јаким Iлас.ом и бунтовничким кликовањем крје је личило на чикање и позив на мегдан. Иначе гуслари професионалци били су раније само сл.епци. Данашњи гуслари професионалци само су карикатура правих гуслара и резултат савремених социјалних прилика. Од гуслара слепа,Ца да г(ол>енемо само Филипа Вишњића, најзнаменитијег и нај•зећег песника — гуслара наше нар.адне песме. Значај овога барда утолико је већи што ј.е опевао савремене догађаје у којима је и оам учествовао. Он је песник пр„вог устанка, васкрсавања једне оковане и заробљене нације, њен ћророк и апостол. Он сам је рваплоћење оне снаге која је под Карађорђем од измучене раје стварала монументалне личности јунаштва и прегалаштва. Искра слободе ужежена ,у Србији створила је од овога изм^ченрг гуслара-просјака, који је целог живота тумарао по свету гкоре хлеба ради, великрг песника и визионера. Спутане наррдне снаге тражиле су своје одушке и своје уобличење, и једна од тих притајених снага био је и слепи гуслар Вишњић, певач-песник у Хомеровом смислу, јер је певао на лицу места и опевао људе и .догађаје с којима је био у додиру. Затворен и окренут духом у себе, уз пламен и, дим логорске ватре, овај видовити слепац знао је да се уздигне у регионе праве и г истинске поезије и да у своме спеву о почетку буне противу дахИја каже пророчанске и визионарске речи. А |ита је то, да се упитамо најзад, што чини да се, уз звуке и песму гусала, и иевач и публика налазе У једном транспоиованом ^ушевном ■счњу, на јвдном другом животном и филозофском плану, у атмосфери неке више духрвнрсти? У прнирању у неке далеке унутрашње светрве душе, крји <е буде чак и У окорелу и рднарођену орцу, у грудима јед.иога потурице, зулумћара и мучитеља Смаилаге ЧенгиКа, при погледу на гусле: Ал' гдје гласне о стожсру гусле М,ед оружјем јунак спази, стукну мало бијес крвнм. $ услацм крц се горки. Тко / у агу. а ие у пјевача Поглеџ упро, тај могаше По лицу му познат јаде. Боли. срџбе. гљеве. бјесе... На- обрве црн му облак сједџ, Пламте очи попут огња шива; црљен пламен уз образ му лиже, страшнијем бјесом обрве се шире, а на усти испод пјеле бјеле. грозан, џаклен израз стаде, ко да вели: раја нек пропаде, само пјесни чуват се ваљаде. То се не да рбјаснити, то је духовно наслеђе наше патријархалне културе пређашњих векрва, то је једна од основних компонената у изграђивању духрвног лика нашег човека и његове самосвојне културе, кОја Ке свуда и код најзрелијих култура иалазити увек своје поштоватеље, баш зато што је имала свој пут и створила свој лик м психу човека. ВАА- МеДЕНИЦА

НЕМАЧНИ УСНРШЊИ ПРАЗНИЦИ

У свим народима, па и V немачком. слављење хриш 1 ћанског Ускрса сачувало је много и много трагова предхришћан ских појмова и обичаја ко.ји потичу из култа природе. из култа победе пролећа над зимом. Отуд и толико сличности између неких ускршп.их обичаја који су настали v појединим народима независно од каквих мећусобних утииаја. ; У Немачкој је и сам назив Ускрса — „остерн" — предхришћан ског аорекла, је,р потиче од паганског култа Остари — богињи пролећа. А палење Ускршњих вагри по иисовима, мнаге ускршње и игре и кола што се и данас о-. д.ржаше у некиљ! немачким кра|евим,а нису друго до сачувана градици.ш Тог некадашњег култа С>стари. Узгред буди речено. у неким прзвославним земљама 'црква ј.е обича.ј тих прЕдхришћанских ватри адаптирала на тај начин што , се на Велики Четв.ртак ув:ече одлази у цркву са свећицом у руци. Ускршње јаје, у Немачкој као и код на.с дедно од главних симболд Уекрса, и појам „ускршњег з.еке" ( који смо ми делом од 11смаца примили) јесу изразиго нрдехришћанског порекла. Симболишу свечани обед у славу по. бед.е пролећа. Што ! ее „ускршњег зеке" тиче, он се у Немачко.ј не јавља само у виду играчака и украса. него V веким крајевима земље и као усркшњи колач ко.ји, већ према •вештини домаћице ко.ја га справља, има више или мање сличн.ости са брзоногом и не одвећ храбром животињом ко.ја много н.е мари за ловце. и керове, У другим крајевима Немачке ,;зеку" ј.е потиснуло јагње, ко.ј.е ми ценимо нарочито ка.о ускршњ.е печење, али које св -тамр . такоће справља као колач орлика .јагњета. У извесним католичким крајевима Немачке та.ј колач у облику јагњета. украшен шареннм усркшњим .јајима, носи се у цркву ради благослова, као што ми носимо славски колач и жито. Има, немачких обича.ја који много потсећају на нашу традицију „Врбице", а донекле, и н,а наше ћурћевданске обичаје. Као. и код нас дрква је освећену врбу везала за Цвети, огласила је симболом палмових гранчица ,ко,је су еошене приликом Христов.ог уласка у Јерусалим. У ствари пак, освећена врба- потиче из прастарих п.редхришћанских обича.ја о празкику пролећа. У неким немачким областима • ^р данашњег даиа се. сачувао обичај д.а с.е освећена џрба по заврше-. ном празнику скупља са пепелом ускршњих ватри и са љускама усркшњих јаја, па све тб закопава дслом п.оред куће (да исту чува од грома и пожара до идућ.ег пролећа), а делом на угловима њива (као врачбина која треба да зај.емчу.ј.е добар берићет). Симболично „шибања" деце младом врбом ј.есте немачки \'скршњи (код нас ћурћевски) обичај чисто предхришћанског по-

рекла који одговара обичају <Ј староримеким „луперкали.јама". кад су китама младе врбе росили по лицу све оне којима се жели добро здравље и сггећа. У Немачкој тш обичај владд нарочито другрг дан.а Ускрса (о ускршњем понедељку) ујутру. Тад се деца и родитељи ратичу ко ће кога рано у дутру предухитрити. затећи V кревету и симболично „шибати" пр грлрм телу мокром врбом, „за добро зДравље". Ако деца предухитре родитеље. ови се одужују даровИма, већином слаткишима или новцем („шмакостерн" или „шме-. костерн"). Понегде су V Немачкбј (као И у Италији) некадашње предхриш ћанске игре радости под угиизјем хр .ицЈћанске цркве зпмениле 'јутарње иретставе сцена из Светог Писма. У планинским крајевима Ти-< риншке (у Харцу) и у Штајерској, младићи приликом палењЗ ускршњих ватри изводе неку впсту игре бакљама. Слччан обичај влада и у Олдецб.уршкој и Корушкој. само што тамо мла-. дцћи с бакљама обилазе поглз.-: вито њиве. У извесним деловима Сев.ерне Нсмачке влада обичај да се Ускрсу спуштају ии.з бодо ..УСкршњи точкови"., то.јест венци др" сламе који се при пуштању пале (симбол сунна коде је победило). Знача.јно је да је католичка црн'ва дугр времена забрањивала тај рбичај, а доцније ?а допустила у виду „па.љења Јуде", т 4лутака рд сламе ко.је претстављан ЛУ. ЈУДУ. Искарнотског. Међутив!.' у поменутим крајевима, „ускршњи точкови" сачувани су У прврбатнојм! "старргерманском врдУ I! знач1:н.у. Момии из околних се ли гдаабе се. да на горућем „уо кршњем точку" запале луч,кој,им ће пртпалити ватру на домаћем бгњишту. У Саксрнској. ГоРЈћој ШлескоЈ. Кррушко.ј и неким делрвима Су-< детске рбласги (нарочито у околини Егера—Хеба) сеоска омладина на коњу по три пута обилази њиве. И ово ј.е наставак стач роге(рманског обичаја. иако се сад овај ускрш-њи излет на коњу обично завршава пр.ед црквом. Најзад, иако то можда стрргс< узевши не спада у нашу тему. да! поменемо да немачки ћацн очек-ују доба ускршњег пксиуста ко, ликр са радршћу збрг светдоЦ празниЈса и слобрдних дана. тл^ лико (ако им није .даста сав.ест**,' рецимр из математикеУ са извеон ним страхом, јер у Немачкој ускршњи распуст дели стару ОД новс школске грдете. те се ириликрм рдласка на тај оаспуст деле сведрчанства и извештаји из крјих се види „тасо Је вјфа, е ткр је невјеоа".

— ШаШ љЈ « . . ЈОЗЕФ ТОРАК; КОЦ ј И