Српски народ

Страна 20

СРПСКИ НАРОД

УСКРС

СТАРИ дгв1р>ад> НА ПЛАТНУ ПРОШЛУ недељу отворена је у Уметничком павиљону на Мало.м калемегдаиу велика изложба старог Београда. која на сликарским платиима приказује некадашњи. историски Београд из његових' давних дана у разним вековима. . По.ред многобројних гостију и грађанства, отварању ове једин ствене изложбе присуствовали су министри Богбљуб Кујунџић, Велибор Јонић. Танасије Динић и др. Милорад' Недељковић. затим претставници немачких управиих и културних власти, као и претставници престоничних кул турних и јавних усганова. Изложбу ,је отворио управник града и претседник Београдске општине Драг. Љ. Јовановић, говором у коме .је између осталога рекао: / „Није то случајност, да вам ту чзложбу приказују наши сликари, баш данас, када се тако немилострдно руше и уништаВају културне тековине столећа и мименијума. Та изложба на овом историском месту, где су Визант и Запад вековима борбу водили, има свој историски значај, јер и _она има да прикаже виталну сиагу српскога народа, која је готово увек под најтежим околностима долазлла до свога великог изражаја, док је у ретким мбменгима нериода изобиља и бл^гостања, као што је био Средњи век, у уметности достизала виси• ну најзначајнијих нација Евро■ пс „Истина је па су историска збивања учи~нила, да су сликарске успоменс ни атари Београд врло реткс и непотпуне. Има неколико б; јуореза, >и мада нам они не могу дочарати све епохе успона и падања Беотрада, они су нам ипак драга успомена на. мчнуле векове. „Почетком прошлога века, кад у Београду почиње поново да струји наионални и народни живот, Београд добија поново и своје културно обележје. Али услед тешких околности, под којима се државни и национални живот тада у Београду стварао, тадашњи- српски уметници нису имали могућности, које су им биле потребне. <ла нжтаве традици.ју уметнички славног нашег средњег века, Они нису могли услед тих околности да нам оставе довољно слика — пе.јсажа тога Београда. А поред осталот, тада је портре имао предност пре пејсажом. „Код наших сликара романти• чара. затим и код наших сликара припадника реалистичког правца у сликарству и осталих, преовлаћивали су портре, иконостаси. мање пејсажи, а врло мало је остало успомена на платну старога Београда. „Када је тако, онда утолико више ова изложба има већи значај. што се на њој излажу радови новијег времена, којима је циљ да нам очувају те тако драге и миле успомене на. минуле деценије. „Збот тога, несумњива хвала припада нашим савременим уметницима, јер модерна урбанистика и нови начин живота у пиљу напретка тако безобзирно руше све старо, да је само кичица у стању да покољењима сачува успомене на уске сокаке, доксате и ћепенке. нестале цамије, грздске бедеме и живот по теферичима минулог Београда. Отварам изложбу „Стари Београд" уз топлу захвалност излагачима и молбу посетиоцима, да у истој уживају и да буду благи критичари." ' Пссле говора претседника Београдске општине. министри и гости су с великим интересовањем разгледали изложбу. о^живљу.јући атмосферу старог, патријархалног Београда који се данас развио V велику. модерну велику европску варош.

70Т0ДИШЊИЦА ЗАСЛУЖНОГ ТРУДБЕНИКА

Ј/А Велику суботу ове године напунио је седамдесет година свог часним радом исн.уњеног живота инжењер Роберт Веге, директор наше емисионе станице Радио А. Д. и цредузећа Телерадио А. Д. у Београду. Пошто је од тих седамдесет година пуних двадесет Роберт Веге провео у нашој средини стичући својим узорним скромним животом и неуморним корисним радом и код нас све већи бро.ј пбштовалаца, са ово неколико редака желимо да му се одужимо за сва она добра, која је код нас учинио и да великом броју чеетитака пово10м ове годишњице придружимо и сву нашу. Роћен 15 аирила 1874 године у Беренту у западној Пр.уској, свршивши средње школе у Ландебергу. Варту у Бреслави, Роберт Веге је практично радио у државним радионицама V Данцигу, после тога је прешао у немачку оатну морнарицу, где је нарочито обављао машинске и електротехничке послове, и инсталисао радиотелеграфска постројења. На ратним бродовима п-ропутовао је западне и северне поморске земље, у Европи, СредоземЉе и Далеки Исток као поморски официр и био у Кини у времену вечиких побуна. Војну сдужбу напустио је 1905 године. да би се потпуно посветио мирнодопским културним пословима. Ру» ководио је радовима у разним лабо-

раторијама и. као инжењер изграђивао државне радиостанице у Норвешкој, Данско.ј и Шва.јцарској. Ради вођења преговора за израду таквих станица бавио се у Енглеској, Турској, Бугарској, Румунији и Србији. Од 1917 до 1922 годице управљао .је као директор предузећима Лоренц-Верке и Динамо-Верке у Бечу. затим Естерајхише Верке у истом месту. где ,је основао аустриско „Предузеће за трговину и индустри.ју". Године 1923 дошао је у Београд. где му је тек после вишенедељних напора пошло за руком да осну.је друштво Радио-Београд а. д... чему имамо да захвалимо петнаестогодишње делање станице, »оја нас свакодневно поздравља са „Овде Радио Београд!" Техничким. административним и финанси.јским иословима овога предузећа управ ља цнжењер Роберт Веге и данас. Оно што нарочито истиче вредност животног рада овог трудбеника. поред његових стручних послова. јесте к>егова делатност на књижевном пољу. Ми Срби имамо нарочитих разлога да се радујемо и да искрену честитку о његовој седамдесетогодишњици упутимо овом племенитом Немцу зато, што је он на.јзначајнији део наше историде овековечио у епосу на немачком језику. под насловом „Немањићи". у стиховано.ј трилогији, какву код нас ни један српски песник није на српском

језику на-писао. За овде проведених двадесет година инжењер Роберт Веге написао је још и ова дела: „Вићење Стбарање — Предосећаше", „Хамлет", „Песма рада". „Богови". „Бивање", „Хиљаду година једнога народа" (што је у ствари истори.ја нашег народа од примања Хришћавства до новијег времена). Песник-инжењер Роберт Веге и овим сво.шм културним радовима може бити и поносан и задовољан, јвр га је стручна критика врло повољно примила. Роберт Веге као човек за ових двадесет година бављења у нашој оредини — а то заслужује наше нарочито признање — знао је шта де љубав према ближњима. Помагао је где год је могао, чинио је добра дела где год јв дознао за невољу и свротињу. И у Београду и ван Београда велики број људи са најтоплијом благодатзношћу спомиње његово име, јер његово племенито срце знало је на велике ране да ставља и велике мелеме. И то по оној народној: Што даје десница, да не зна левица. Већ само по тој својој особини заслужио је захвалност нашв давности. Са радошћу поздрављамо овајј редак јубилед ово.г ретког трудбеиика и стављамо га за пример млађим покољењима. Србољуб

СТРАДДЊА МИРНА ГАЈИЋА

Био де он некад сасвим други човек. Сећа.ју се људи како је живео: Рано је остао без родитеља, никог од. родбине да га пази. сви су га гуркали. А морао је живети — па родио се и — другог пута нема! Иза оца остало му нешто имања-, али никог ко би о томе водио рачуна, и он се вад%?и код Цветића да служи. а они да га хране. Лепо га прими стари Милан Цветић. сажалио се над сиротим и недаким дететом. и лепо је поступао са њим. А Мирко ниде био неко иепослушно дерле. знао је: ако не буде слушао изгубиће парче хлеба — па шта ће онда. Милан де имао сина колики беше и Мирко. Угурсуз беше то. дош онда као дете видело се да никакав човек неће бити. И син Миланов већ тада поче злостављати сиротана. Могло му се: он, газдински син, дединац њему се чинило место на глави. А године су пролазиле. Мирко се од жгољавог дерана — какав је био: кожа му дедва држала кости — развио у снажног човека. Тешки радови очеличили су му слабо тело. Умре стари Милан и његово имање припаде његовом сину, те Мирко, коде стога, коде што се већ осећаше даким да почне и од своде сиротиње нешто стварати. аапусти службу. . И подиже своду, годинама запуддтену кућицу. па поче мислити о женидби, и време му беше. А био де наочит момак, в^редан и. да де хтео сваки би му, па и онад надбогатиди. дао своду кћср за жену. Но. он. каквог га Бог даде, ниде жудео за неком богатом, на своду несрећу ваљда, а можда де Усуд тако одредио. И наће прилику. баш као и сам што је био: здраву. поштену — си роту. Ожени се. И лепо су живе ■ ли једну годииу дана. Добише и сина. Мирко више ниде био на овом свету. цела земља му де била тесна од радости. Само. ђаво ие спава. тако и онад скот Веља син Милана Цветића, беше он дош раниде бацио око на жену Миркову. Па кад се она удаде за Мирка он лепо помахнита, и сад де вршљао да на сваки начин разори њихову срећу. Сирота Смиљана. тако се она звала, никуд није могла маћи из

куће а-да де онад пустахида ни.је напаствовао. Бранила се она, па кад дод досадило. пожали се мужу. а овад, не могаде издржати да му неко код њега живог напада на част жене, запрети, оном кечовеку: е ће га убити. ако се не окане туће жене! И живели су: и даље среНно. Сви у селу беху радосни њиховод срећи. сг%о онад скот им де завидео. А ради чега? Бог свети зна, беше богат. па из обести ваљда! Тако дедном: нестала у релу не ком сељаку говеда. Човек ниде био бог зна како богат и та краћа га сасвим упропасти. Трансили су свуд али узалуд, говеда нема па нема... Једно јутро поранио Мирко. Било пролеће. па поранио човек да погледа своду њиву. Сунце још ниде било изашло, кад ти искрсоше преда њ пандури и ста до-ше га испитивати. .Њему као да неко забоде нож посред срца, кЗд му рекоше да су нашли уларе од украдене стоке у његовод подати. Зар он украо човеку стоку? Да полуди човек. Но ипж иоће за пандурима у општину г дс га затворише. Али срећа га дош не беше напустила. Кад де било сућење. све доци се посваћаше и тако изиће ствар на чистину. Онад ћавољи син беше ту умешао своде прсте, да човеку ни кривом ни дужном. сломиде врат... Мирка ослободише. а онад се извуче, дер — имао де пара. Само сироти сељ'ак своје сгоке више не виде. Мирко де већ имао и другог сина. Живот је био тежак, само он ту тежину ниде осећао. Радио је неуморно да бар сводод деци обезбеди срећу у животу...: Једног дана идући кући из поља, где де био на раду. Мирко чуде неко кукање. Он де увек стрепио да га не снаће каква несрећа, па сав узбућен подури кући. Кад има шта и видети: на простртом ћилиму лежи његов стариди син. сав измрцварен, само што де жив. Њему се нешто заглави у грлу и дедва се дотетура до полум^твог детета. Смиља се грува у прса ш кука иза

гласа. Свет се окупљао и плакао за.једно с њом. Само Миркб не пусти сузе. Гледао де како му млаћи син тихо деца. држећи се за мадчин скут. А сирото дете умре и не долазећи к свести... Њега су прегазила кола којима де управљао онад нечовек. И коди, не могући Мирку да напакости друкчиде, натера коње те погази дете. Наравно. да се утврдило да кривица. ниде била до њега. А сироти Мирко шта де мо гао чинити? Савио де грбачу и радио даље, жалећи изгубљеног сина... И све би опет било добро. Али једне године оману летина, па настаде не^маштина у селу. Ни имућнији готбво не могоше саставити крад скрадем, а сиротиња готово да скапа. И Мирко, коди је поред свог имања, морао ићи да ради по тућим кућама, остаде тад без зараде. Шта му де преостадало него да се дигне и оде у други крад. те да тамо потражи зараде. Дигне се и оде. Жена и дете му остадоше да чека.ју на њега Док им он не пошаље коду цркавицу. Како је он живео тамо, Бог свети зна, али сирота Смиљ.а мучила се као Христос на крсту прехрањудући себе и дете оним што им де Мирко слао. Злопатила се дадница и. не могући издржати више, надми се код оног крвопиде. дер он имаше свега, не би ли одржала голи живот. А он. нечовек. видећи слабу и незаштићену жену. окописти се дош више. побесне лепо човек. Она сирота. не имаше друге заштите до своде поштрње, само онад се не обазираше ни на шта, и саломи де... Док дедног дана пронесе се селом глас: Смиља се убила. Убила и сво >е дете. сиротица, ниде могла поднети ту срамоту. па скочи у Мартића Вир и удави се... Оста пуста њихова кућица... Ближило се пролеће. Људи су са страхом и жаљењем очекивали Мирков повратак. И Мирко дође. Сви су га избегавали. а. он, кад наће празну кућу — обезнани се. Онда помахнита, растрча се по селу и неко му рече. Њега као да гроад погоди. Страшан де изгледао: са»

помодре, очи му закрвавише. Љу ди се поплашише њеГовбг изгле-' да. А он викаше: Убићу скота, где де? Но, Цветић, чувши да де Мирко дошао, побеже некуд. Прођоше неколико дана. За то време М^ркб де био као луд. Обилази око своде куће и само чупа косу, а у кућу ни да привири. Па и где да уће — у пустаРУ. И дедног дана га нестаде. као да у земљу пропаде... Прође месец-два. дођоше и Тродице. Тог дана у селу беше вашар. Слегао се свет са свих страна. Истог дана се врати и Цветић. Чуо ваљда да де Мирко отишао некуд, па дохиао патр«г кући. Али, на своју несрећу... . Гаман он из кола па да уђе У кућу, кад ти однекуд исксрну Мирко. Цветића као да капља удари. и срушио би се да га Мирко не придржа. Ухватио га за прса. а нож му у руци светлуца. Свет гледа ... Цветић цепти, као сламка — А Мирко шкрипну зубима: — Скоте!.... И док длав о длан. поевуче ножбм преко врата оног несрећника и закла. га, као певца. да овад и не зену... Одгурну га ногом од себе. као какву мрцину, обриса нож о нО* гавицу чакшира. те се ућути судници .. Затворише га и предадбше суду... Осудише га на дванаест година робиде... Прођоше године и дедног дана он се врати, ни налик на онот човека, нит' се коме давља, ни кога поздравља. Увуче се у своду чатрљу, као пуж у љуштуру. Радио оно мало имања и себе прехрањиваше. а дади и године га опхрваше. пропаде јадник сасвим. Људи су покушавали да га отргну, он само одмахне руком и вели: — Чему то? И ви сте томе криви! И дедног дана чуло се: Умро, Мирко. сиромах, одморио се. Да, едмооио се. дадник! И сахранише га: грубо скован сандук, воловска кола, поп и неколико старидих људи и жена... Нико и не пусти сузе, а и чему — одморио се човек. Душап Ж. Ђурнћ