Српски народ

УСКРС

српски народ

Страна 19

ОМЛАДИНСНИ СТУПЦИ МИСИЗА СВЕТОСАВСКОГ ПРАВОСЛАВЉА У ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ СРПСКОГ НАРОДА

ЕМАЊА, човек необичног библиског имена, творац је прве српске стабилне државе. Од Рашке створио је чатицу средњевековне Србије. Смирио је духове у земљама јаких амбиција и крвавих атавизама и поставио основе разумевањима за извесну државну мисао, место дотадање племенск§ и покрајинске. Са овим српским генијем, избија српска експанзија из рашких планина; српској снази, свежој и набујалој, отварају се нови путови. Цео српски државни склоп постаје шири, сложенији и развијенији. У српској државно| политици осећа се први пут, поред авантуристичког и борбеног, јасан потез стваралачког. Сава, си,н му, настављач је културног 1 духа човека, чије државничке способности немају поређења у нашој историји. Св Савом отпочиње развијање православља и верских организација, које су стварале услове за једну духовну цивилизацију, која је имала својим учењем и својом хијерархиском поделом да васпитава сирове инстинкте још примитив«их брђана. После године 1217, која је донела огромне измене у политичкој ситуацији Балкана, Стеваи оставља Сави слободне руке, да изведе све што мисли да је у интересу јачања православнв оријентације у Србији. У толико пре, што је српска православна црква била подвргнута архиепископији у Охриду. Сава се лично прихватио тешког државничког посла: да издејствује самосталност српској цркви и изведе н>ену организацију. Организаторски рад Светога Саве једно је од најсмишљенијих и најтрајнијих дела средњевековне Србије. Својој организацији дао је чисто национално обележје. Исто онако, као што је историски, вечни Хилендар, имао бити у Светој гори српски манастир, тако је и црква у Србији имала и морала бити првенствено српска. са народном јерархијом и народним језиком. У ^ву Саеину реалистичку замисао, ма колико она била необична код једног свештеника у првим десетинама 13 столећа, не може бити сумње. За то има јасних и недвосмислених доказа: Грка, владику у Призрену, одмах је сменио и на његово место поставио Србина. Сем тога, Савин распоред нових епархија, речито говори да им ја наменио, колико црквене, толико и државне дужности. Тако је Сава православну веру учинио државном вером Србије и тесно је повезао за државнв и народне интересе. Без непотребног догматисања, енергично је желео да цркву створи живом, активном и непосредно заинтересованом за судбину народа, У тој државничкој мудрости великог српског вође, пежи значај светосавља за народну прошлост. Савина црква остала је народна и национална, и са фанатичном вољом и великим разумевањем вршила је своју мисију у нашој прошлости, нарочито после слома српске државе.

»Српску државну мисао немањикске династије створио је физички Немања, а интелектуално Сава«. Осећање националног јединства', у то време, још је било кржљаво не само код маса, ного и код многих водећих личносги, и по њему би и даље биле могу^е оне старе крваве борбе између Рашке и Зете, односно, између католичанства и - православља међу самим Србима. Сава је тежио, у духу идеја свога века, да верским јединством постигне тешњу сарадњу, органску везу између орпских области и племена, не би ли тако дошло до потпуне хомогености српске државе, у чему је коначно успео. И данас, осећају^и судбинску повезаност са дога+јајима који су прожимали наш народни организам у доба његове највеће борбе за верску и политичку величину, Савина историска фигура је још блиставија у нашим очима, а њвгови напори и његово залагање за живот земље која га је родила — бесмртни су примери самопожртвовања и високе националне свести. Светосавље је и у прошлости било, и у будућности остаће највиши култ; оно није никаква политичка оријентација, него дубока органска веза са историским основама живота српског народа. Исконске снаге српске земље, дух јунаштва и честитост наших предака уткивају се у појам — Светосавље. Српски омладинци свим својим бићем, сваким откуцајем срца и сваком честицом крби , осећају дубоку тајну наше историја и схватају смисао светосавског мисионарства. Они су, као ноиоци конструктивне националне и светосавске мисли у алокалиптичким данима најновијег светског обрачуна, непомирљиви противници свих схватања, идвологија и политика, које су анационалне, деструктивне и анархистичке, етављене у службу антихристичког имепријализма. Став омладине, запојене Светосављем, одраз је гласа савести свесних, ду ховно и национално пробуђених људи, којима су јасни узроци тешке пропасти и путеви, који воде успону и оздрављењу. Суочени са збиљом реализма, од које се човеку леди срж у костима, данашњи омладинци су у свом националном бику и у живој вери у знача) Светосавља и његову мисију у буду ^ности Србије, нашли снаге, да се ухвате у коштац са том стварнош^у и да св са н>ом носе. Што на њихрво држање не утиче бура времена, што не подлежу овој или оној психози и што се не даЈУ ничим збунити, разлог је У снажном и делотворном импулсу светосавске лвгвнде, Зато су они спремни и Једино позввни да у хаосу беспуКа и лажи буду прва идејна полуга и идеолошКи стожер, око кога ћа почети окупл>ање свега онога што национално мисли, осећа и р»ди. Часни, свети и белики напори, несебично, чисто и самопожртвова«о служење и вечито бдење на мртвој стражи духовног и физичког опстанка народа, у време када су се на српски род спу-

1. Вера у постигну^е каквог постављеног циља јесте духовни еликсир којим св наше моћи непрест^но обнављају, помлађују. 2. И најпаметнији човек не лретставља никакву вредност ако није свестан да мора чинити добро. 3. Радити значи, од средине која нас окружу)'е, захтевати право на живот. 4. Човек се може осе^ати среЧним тек онда када буде убеђен у исправност својих идеала. \ 5. Вредност једнога човека не цени се само по његовим стваралачким способностима, већ и по његовој склоности ка одбијању нвгативности у животу. 6. Крв проливена за отаџбину није ништа драгоцвни)'а од оне која још струј'и и покреће нас на користан стваралачки рад. 7. Слога почива на узајамном разумевању, приЈ - атељство на — искрености. 8. Живети, ма колико живот био црн и горак, здравом разуму значи ипак више нвго — не родити се. 9. Светлост, поред физичког, има шири духовни поЈ - ам. Светлошћу сија све оно што не доприноси победи мрака. 10. Себичност човека огледа се исто толико у ономе што овај од себе даје колико и у ономе што одбија да даје. 11. Доброта човековог срца попут биљке клија и ниче, расте И развија се, али на крају често, ипак, труне и не сачекавши сазревање својих плодова. 12. Ревност у извршењу постављених задатака манифестује Једновремено и дубоку љубав према животу. И то довољно јаку, убедљиву... ДобривоЈе Недељковић ученик VII разредл Мушке гимн. у Ваљеву

УМЕСТО МОЛИТВЕ Ако Те наиесе пут крај мога села Христе, обиђи куће убоге и ниске У којима живе срца вечно невесела Душе по удесу Теби тако блиске. Дођи V једно вече, јутро или подне У дан тешког труда или тихог славља И благослови њиве да су вечно родне И даруј свима радости и здравља. Дођи, благослови нашу децу гладну Која жудно ишту доброте и хлеба И крепи надом многу душу јадну А мени даруј плаве заносе неба. Дођи да видиш како је неко зао И никад се не сећа ни Тебе ни неба И како ниси добро чинио кад си дао Многима више него што им треба. Доћи да Ти кажем како ми је жао Што је мећу људима злоба узела шаха И како сам често због ње заплакао И што је на свету много сиромаха. Дођи с пролећа кад се еве раћа и цвета И са заносом се помиње небо и Твоје име Или кроз златна жита У жарки дан лета Какав често желимо у доба јесени и зиме. Доћи у моје село у долину плача Да окрепиш надом много срце верно Што их рани болом. беда оштрија од мача Која нас још увек му,чи неизмерно.

Баваниште 1944.

МИЛЕ БИСКУПЉАНИН

стила искушења, за каква никада ни наши преци нису знали, морају да буду творачки елементи у формирњу буду+*е срекне, државе српске. Ето, то треба да је наш нови национал-изам, национализам вере, рада и младости. Не дозволити инфилтрациЈ - у туђега, и стварати ново на основама свију особина, што нам у наследство оставише прадедови. Наставити утрвеним путем народне самоникле културе, како би очиш^ене особине наше народне душе од туђег кукоља обрадили и подигли. Да у духу исконског Светосавља

и у колу европских народа прионемо великом делу подмлађивања Европе, да унесемо нешто новог, свежег духа у гломазност доларизма и апатичности; да створимо у младим срцима нову ввру у стварањв националне културе, која ^е св формирати и испољити пред светом. А «тада ће наши етнички кара«тври да продру у срце свих народа: и наша песма, и наша орнаментика, и наше јуначко срце и наша побожност, м — најзад, наша велика српска душа) Марин Бађевић уч. VIII разр. #1мн. у Зајечару

МДЈКА У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ ПЕСМИ Светао лик ма)'ке и у нашој народној поезији добио ј 'е достојно мвсто. У шареној и снажној галерији ликова које је наш десетерац овековечио рељефно се истичу три мајке, три етичка горостаса. То су Јевросима мајка КраљевиНа Марка; мајка Југовика и млада Гојковица. Свака од њих претставља по једну велику карактвристику мајке, а све три скупа дају савршену синтезу мајке као укупне личности. Тако је Јевросима оличење исконске правде Бога Вечитога, божица једног и јединога васеленског морала кој'и је консеквентно бескомпромисан чак и пред могукности смрти: — »Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу«. Претставља логичну и неумитну консеквенцу основног и врховног начела. — »Ни по бабу, ни по стричевима, • већ по правди Бога истинога«. Има нечег у овој м&ј'ци нашег легендарног хероја што потсе^а на спартанску мајку, која је пружајући сину штит у очи поласка у борбу изрекла ову страшну поруку: — »Или с њим или на њему«. — Али чини нам се да је мајка Јевросима поетски дата у много финијем металу. Спартанац полази у сурову утакмицу, у бој за царство земаљско; Марко Краљевић полази да дели правду, да врши једлн божански позив. Спартанац је секунд у општој ' пролазности, Марко је откуцај вечности; спартанка је закон отаџбице, а Јевросима закон васелене.

Мајка Југовића је трагедија материнства. »Моја руко зелена јабуко ђе си расла, ђе си устргнута? Порасла си на криоцу моме, устргнута на пољу Косову.« У ова четири проста стиха дата је магистрално сва трагика жене мајке и сво проклетство материнства. Носи мајка чедо под грудима, подиже живот у нејаким годинама, и дорасте дете до коња и до копља бојна, расцвета се

најлепши цветак Господњег врта земаљског, и гле, сине муња гнева Господњега и тугом вечитом раскрвави срце материно. Нестане свега, само р.ука устргнута на пољу Косову почива мирно на благом материном крилу. Нема речи, нема суза, јер најве^и бол раван је Хамлетовом: »Остало Ј*в ћутањв«. То 4нутање казу)'е се вечитим ћутањем које људи називају емр&у. Заиста, чиме би мајка могла )'аче искреније да посведочи свој бол за изгубљеном децом но својим потпуним с)'едињавањем са њима кроз смрт. Млада Гојковица Ј *е наЈ 'лепша химна испевана материнству као подвигу, као пожртвовању себе за свој пород. Не жали млада несретна деспотица српска што ће јој младост сахранити живу у ледене зидине Скадра на Бојани и нема друге жеље и друге бриге да остави царству земљиноме кОЈ 'е напушта, до врелог аманета материнске љубави: Нека јој оставе прозоре на дојкама, да млеком својим последњим подоји чедо коЈ'е остаЈ 'в сироче. Величина нашег десетерца у обликовању ова три профила мајке потпуна је. Стих звони наЈ 'лепшим језиком; морал је чист као суза из материног ока. Вечност је позајмљена нетакнутост свој'их р&гула, а бесмртност обвила све скупа сво;им непролазним сјаЈ 'ом. Јован Р. Башић, ученик VII разреда I мушке гимназије.