Српски народ

Сграна 8 СРПСКИ НАРОД 13 маја 1944

Жена Симе Милутиновића-Сарајлије

ШШ ЈУНКТАТОИи-

Врло занимљива личност српског књижевника Симе Милутиновића увек .је још захвална тема за разноврсну о-браду. Он .је значио у своје време, прва половина Лрошлог века, куд и камо више него што ,је данас. У време свога живота о« ,је с.матран генијалним, нарочито с обзиром на свој спев Сербијанка и на своје две историје, о Црној гори „од искона, како ој # каже у наслову, па до новијег времена., односно до 1835 године, и о Србији чије де политичке догаћа.је описао „од почетка 1813 до конца 1815". Сам приватни живот Симе Милутиновића имао'је много аванту ристичких елемената.' Био је за оно време, права луталица, неста лан дух. Секретарисао де код претходника Његошевог, Владике Петра 1, и у исто време био учитељ младог Његоша; у младости је служио у Бугарској, после путовао по Европи, нарочито Немачкод и Мађарско.ј, да би се на крају смирио у Србији, где је напрасно умро 1847 године, прилично далеко од Сара.јева, свога места роћења. Сима Милутиновић се, највише баш захваљујући сталним својим путовањима, ожегшо касно, у 47 години својод. Изнећемо историју ове Симине женидбе, јер она то заслужује. У Будиму ,је 1836 године поред мајке живела двадесетшестогоди. шња модискиња Марија Поповић. Била де то лепушкаста, али на плућима слаба жена, обдарена изузетном интелигенцијом, развијеном нарочито великим интересовањем за литературу српску. Она је. захваљудући заборављенсм али значадном' књижевнику Луки Милованову, коди де био њен учитељ, дошла у додир и одржавала везе са многим првациЈиа српске књиге. У њенод кући, може се рећи, био де прави књижевни салон. Ту су се водили разговори о књи жевности, читала се дела у руко, пису и штампана. оцењивале ствари коде ће се гатампати у Летопису Матице српске, у Цвећу, Родољупцу, Доетомегностима ^уни и осталим периодичним Дањима тога времена. \ли свакако да се надвише чи,ла Симина Сербијанка. Марија ,'оповић де овад спев просто обо'авала. Читала га де придатељиа и сама га де безброд пута читавала тако да га јј.е, иако <ог и доста сухопарног, ско1апамет знала. -штадући овако. Марида де уз многе стихове с(гављала неке унаке („пункте "У. То су обично била недаснија места кода су се доцниде, у друигтву, разјашњавала у правом смислу песниковом. Полазећи за Ладпциг 1836 године да штампа Историју Србије. Сима де свратио и у ■ сало« будуће своде жене. Био је задивљен Маридом нарочито као женом кода де много ценила Сербијанку. Видевши оне знаке став љене поред извеених стихова, он је назвао Мариду Пунктаторком. коди је назив Марида носила доцниде и била по њему у српскод литератури популарна. Сима де дош 1836 године чуо за „Мариду Будим&ињу" и њено мишљење о себи као генидалном песнику. Тада су многи задеднич. !ги придатељи стали наводаџисати. Марида пише у септембру 1835 године Вуку Караџићу о томе: „Сад мислите кога ми млаложењу казали! Г. Милутиновића! Истина да је то празан разговор, али ако тто од тога буде. то ћу вам, кад буде јавити..." О првом вићењу са Симом о>на пише Вуку: „Кад је г. Милутиновић октобра у Пешти био, чагледао је и мене; ја сам се мом новом познанству врло обрадова. ла... Како је у собу корачио, поанала сам га да је Милутиновић, по оно описнвању. Али да ће ме исти Милутиновић просити. то. ни у сну нисам снила, а камо ли

да сам тако што помислити 'могла!" Будући младожења се дакле донао Мари.ш.'а исто тако и њенод мајци, Нишга ниде имала да замери његовод личности,. „сем, вели, неки мени смешни обича.ја." „Смедте се и чудите ми се, али Све је тако као што вам кажем, и ниде друкчиде." Мећутим, она је ипак опрезна што се тиче материјалног осигурања будуће брачне задедншде. Њ.у де бринуло, да ли Сима може издржавати'породицу. Њод де до садио тући посао и она мисли да га у будуће не ради, сем, Боже сачувад, неке невоље велике. Ово де она хтела и Сими казати када ду де просио, али била де толико збуњена пред великим песником да ни речи ниде могла проговорити о овод теми. Сима је запросио руку Маријину 1836. али је венчање обећао тек по повратку из Лајпцига. И одржао де реч — две године доцниде. 1838 године венчало се ово дводе „младенаца", од ко.шх де „младожења" имао 47 а млада 28 година. Венчање де обављено 4 мада, као дана у коди Симу „српска младеж овенча светом граном ловорике" као највећег српског песника. Мишљења заједничких познаника и придатеља о овом браку бкла су подељена. Једни су говорили: „Једно лудо. друго дошт луђе!", други: „Красно и лепо женско! Штета што се за Симу удала!", а Вук Карацић: „Чубро де, Чубро. Жао је и мени сироте Маце." ГТо Симинод смрти Марида де у Београду остала са сином Драгутином ко.ш се доцниде школовао у Немачкод студирадући филозофиду. Као професор нарочито де проучавао очева дела. Марида Пунктаторка се злопатила у сиротињи. Примала де скромну пензиду од књажевско-српске владе, али се бавила и „адвокатском практиком", дер де. како тврде савременици, знала законик у прсте. Из начела де само сиротињу заступала. Интересовала се за литерарна стварања све до смрти 1875 године. Сећадући се свога мужа, жалила се на судбину српског пе сника уопште: „А сада га као песника-знам, а што де српски сажаљевам..." Написала де и Биографиду Симину, коду де Ритерсберг штампао у чешким новинама. Пред смрт де побољевала нарочито од очиду. Доживела де прилично дубоку старост од шесдесет и пет година. В. Ф.

ПРВЕ СРПСКЕ ДЕФИНИЦИЈЕ О КЊИЖЕВНОСТИ ,У предговору у дедном преводу Зонаре, коди де преписао и исправио неки Григориде (свакако дедан од ресавских преводника) се каже да де деспот Стеван Високи нашао „чудниду сиду књигу мудредшаго Зонари" и да де дао да се иста преведе. Одмах затим се каже: „да је деспот Стеван Високи љубио књиге не само ради човечанске. хвале као оно Птоломе.Ј, него ради користн душевне. хотећи да њиховом премудрошћу накити обичаје н речи, и да њиховом благодећу душу просвети н к познању Бога привуче." Овад цитат из XV века свакако је дедна од првих српских дефиницида књижевности. Та див на дефиницида показуде не само уплив коди књижевност треба да има, не. само циљ кодем треба да служи, већ исто тако просВпа лепу светлост на образованост оних људи, коди су у првод четвртини XV века умели значз! књижевности тако да лефинишу, како то с правом наводи Чедомиљ МидатовиН.

МИЛАН МАРКОВИЋ: ПРОЛЕЋЕ У БОМБАРДОВАНОМ БЕОГРАДУ

ВОЈИСЛАВ КЛИЋ-МЛАЂИ Песнии родољубивог заноса

Војислав Илић-Млађи, књижевник и песник, има своје посебно место у српској модерној лирици. Слободно се може рећи да су ретки песници кова В. ИлићаМлађег, који су с пуним успехом били и нопуларни песници и песници чији су стихови красили наше најмодерније антологије, В. Илић-Млађи почео је да пише почетком овога века. Његови лирски замаси, сво.јствени, оригинални, без подражавања постојећих песничких шжола, још одмах у почетку створили су му лепо, признато књижевничко име. Књижевни рад В. Илића-Млађег углавном се дели на: ЉУБАВНУ ЛИРИКУ, прожету необично искреним осећањима животне драматности. Од љубав них песама нарочито су му познате ЗВОНИ... и ПОНОЋНА СВИРКА, песме неоспорно преживљених емоција, несме неоспорних креативних визија. РОДОЉУ^ИВУ ЛИРИКУ, про жету ванредно погођеним расним мотивима, израженим на начин који непосредно дејствује и на младе и на старе, као на пример ЖИВ ЈЕ ЈОШ АЛЕКСАНДДР. Ретко је ко с 'голико жара родољубиви занос уздизао до потстрека који се с правом могу назвати — лирски расни такт. ДЕЧИЈУ ЛИРИКУ испреплетану историским мотивима, сјајно сроченим, снажно израженим да их је српска школска омладина радо напамет учила. ПРИГОДНУ ЛИРИКУ, с веома успелим сналажењима и лиризацијом животних тренугака и жи вотних догађаја, које је ваљало отети од заборава. И историске мотиве и животне свакодневности В. Илић-Млађи умео је даровито да изнесе, а његов бурни унутрашњи живот да изрази на начин достоган зрелине српске модерне лирике, В. Илић-Млађи исто тако бавио се и прозом. Још у памћењу стоје његове критике и полемике, његова књижевничка борба за естетске идеале кодих се је најборбеније придржавао, дајући им често оштрину и непоштедност које су врло често пружале обраспе наших савреме них естетских памфлета, окићевих успелим епиграмцма.

Писао је такође и пригодне приповетке, репортаже, импресије и његов књижевни рад има уских веза са српским културним новинарством. Своје естетске погледе применио је у прак си путем своје АНТОЛОГИЈЕ монерне српске лирике. Лик В. Илића-Млађег са сигурношћу остаје у историји срп ске књижевности.

Врелина његових драматичних доживљаја, успели примери њего ве родољубиве визиде, непресушна борбеност и неодступање од својствених књижевних назора — а нарочито његов необично успели пригодни лиризам — с правом дају Војиславу ИлићуМлађем име необично оригиналног српског песника.

БОРА СТАНКОВИЋ и ПЕТАР ЕГЕ

(Наставак са 7-ме стране) У намери да упозна југ и југоистсж Европе, познати књижевник Петар Еге, један од добитника Нобелове награде за кљижевност, иначе код нас познат по св '0 .шм драмама „Бродолом" и „Фрида Бром", дошао је био и у Београд. Пошто де из раније већ познавао Домзћег књижевника Мила Павловића, замоли овог да га уведе у наше књижевно друштво, што је Павловић и учинио. Касније је та свода познанства и утиске Еге изнео V три подужа чланка изашла V Ослу, ко.га де Павловић превео на наш дезик и публиковао у дедном од наших листова. Од свих наших књижевника са кодима се уггознао, на Егеа је наддубљи утисак лроизвео Бора Станковић: „То де једна оригиналност, човек коди много значи". Да би Егеа упознао са Станковићем. коди је тада био секретар Уметничког одељења Министарства просвете, а то се Одељење .налазило негде у Чика Љубииој улици, Павловић , одведе норвешког књижевника онамо. Да се не би замерио шефу Одељења шго прима посете у канцелариди (шеф де тада био Бранислав Нушић), Станковић прими посетиоце у ходнику и смести их на неку клупу.- По обичају ћутљив, када је то учинио, понудио их де пигаретама и заћуато. Тада је настала дедна нелагодна пауза од неколико ми нута. Тек у неко доба сети се Стаиковић да- упига Павловића: ,,А да ли тај Твој норвежанин пиде каву? Да му де испећем?" И без одговора, нз |едном сан дућету, Станковић де за тили час испекао каву за Егеа. Пав-

ловића и себе. Затим је опет сео на клупу крад њих:и зачутао. После једно десет минута ћутања, опет је упитао Павловића: „А да ли Миле, он пије ракију? Нема смисла, дошаб човек V Београд, па да не проба нашу ракиду!" Као и мало пре, не сачекавши одговор, позвао де служитеља и дао му паре да донесе ракију. Павловић, коди де хотимице пуштао Станковића да што више својих особина открије пред Егеом, па де и сам ћутао, мада је иначе познат као причало, тек у .неко доб.а, када де и раки.ја била попидена, предложи да оду заједно до Коларца Станковић* коди се одликовао дружељубљем, прими ово без по говора и оду сви задедно онамо. Кажу да је овај трио провео онде два дана у одличном расположењу. Павловић де. причао Егеу садржад дела Боре Станковића, а овај де све то бележио, да би касниде изнео V поменутом чланку. Бора де ћутао и тек с времена на време убацивао коду реч, коду је Еге са симпатијом дочекивао и тоажио да се одмах преведе на немачки. Када је обишао и остале земље на Балкану, Бугарску. Грчку и Турску, па опет дћшао V Београд, Еге де зажелео преко Мила Павловића да се опет састане само са Бором Станковићем, јер је он, како де то Еге говорио, наш дедини и прави национални претставник. Он је пре ко Станковића надбоље упознао наш свет и наше прилике, ваволео нашу ^емљу и са љубављу се сећао тих чаоова коде де про* живео у Београду. в. м. д.