Српски народ

1 Јунл "1943

СРПСКИ НАРОД

Страна 7

ДУХОВИ И ДУХОВНА КУЛТУРА СРБА /1ЕП0ТЕ ШСА1В1Р11ЕМ1111Е111 С1ЛИР1Е

Старв Српска Држава преко Старе Српске Књижевности оставила нам је душевно благо, које, као оно старо сребро, не тамни век бписта и у данима најтамнијим. Паметне и поштене су то речи: извор су једне жеље, једне воље, јер наши стари знали су шта су хтели, знали шта су смели и то своје духовно јединство изражавали су кратко, ударно, кремено. Јези« велеречив и пословички дух исконих српских мисли, стављају их у ред општечовечанских афоризама. » • * Прве српске мисли, јасне, бистре, недвосмислене, увек су биле и остају и теоричнв и практичне, и идеалне и реалне. Узрев иекуство византиског и римског царства, наши стари и државне и душевне радн»е подешавали су и јединству свести и једин.ству животних потреба. Велики жупан Нвмања, пишући хилендарску повељу, државотворну мисао овако је изразио: Подигох пропалу дедовииу своју, м још придодах. Речи просте и јасне, речи које у себи крију еволутивни напор, али речи које заповедају оптимизам, творачку државну радњу, напори чији за круну имају — умножавање. Не треба и-ћи даље па речи да је још у XII веку код Срба изражен такозвани органски империјализам, веК ту Немањину просту мисао утубити као програм основне државотворне делатности. То као владалац. А што се тиче своје личности, својих личних назора, о себи као човеку, Немања каже: Пооштравах миеао своју, Поучавах ум свој, Бринув за душу сво]у. Саврем&ни зналци науке о души свакако не би боље, б^же и краће изразили суштину такозваног психолошког идеализма, плана васпитног којег се придржава сваки културни човек. Не треба и-Ци даље па рећи да Јв још у XII веку код Срба ето изражен смисао за виши критицизам, али не сме се заборавити ни пуна лепота, пуна зрелина ове програматске српске мисаоности. » • » Прве српска мисли, Јасне, биетре, недвосмислене, по садржин>и, по површини ниучем не изостају за мислима за које се каже да су учитељице живота. Архиеписког Сава Немањи^ каже: Ни десно нн лево, Већ теците, Царским путем. Та на око српска империјална мисао лагано и стишано претопила се у српску императивну мисао, са значењем да дела и начела само онда имају снагу општег тажења ако су израз пуне доследности, онв критичке слободе која је уствари осећање једнв више објективности. То као државник. Архиепископ Сава Немањи^, вао човек као личност, рекао је: Вера као оклоп, Крст као оружје, Лаубав као штит.

Борац за законодавну форму српског духовног живота, Сава је стицајне околности своје средине; свога времена стилизовао на начин каквим располажу само велике аксиоматске свести. Не треба ићи даље па рећи да јв још у XII ввку код Срба изражен такозвани активни фидеизам, али ову лепу Савину мисао ваља запамтити као ванредну

Српску деистичку кудтуру у срвдњем веку поносито ја неговао теодокт Доментијан, који је, како изгледа, за начело имао: Истинит живот И пренебесно жиће. Та на око обична теолошка мисао, уствари указује на велику разлику која постоји изме1ју предака и потомака у погледу религи-

жж НАЦРТ ЗА ФРЕСКУ ОД ЖИВОРАДА НАСТАСИЈЕВИЋА Ж V.' /*Ч

Хришћански празник Духови, празник је опште духовнооти. У оквиру те опште духовности, српски дух, а с њим н српска мисао, имали су свој јасан, одређен пут, снаж.но започет још у Старој Српској Књижевности. Те прве српске мисли, то прво српско духовно пра•у мење, престављају прву српску идејност, изражену на начии да вечито траје, вечито дејствује, а с тим је и речено # да су српске главе умеле не само ваљано и прибрано да 4 мисле, већ су своју мисаоност уздизале до језгровитости, # вужности и општости, која (се да.и ашњим јеликом назива спиритуализам. Отара Српска Књижевност узоран је пример спирнту} злистичког начина мишљења, и слободно се може рећи да ^ су се наши стари у њему ваљано и лепо снашли. 9 А умети се снаћи у испреплитаностима највиших духовпих радњи, з.нак је и залога је уверења да се српска мисао може и уме снаћи и у обичном, конкретном, такозваном искуственом мишљењу. На празник Духова, слободно можемо рећи да је српска духовност од свога почетка па до данас, озбиљна, мисаона, зрела, својим човечанским мислима дала свој скромни обол човечанству, стављајући се у ред великих спиритуалних покрета. На празник Духова, исто тако можемо рећи да су у Старој Српској Књижевности јасно и снажно дате основе и иорала и вере и филозофије српске, да су те основе прешле и разгранале се у Српском Народном Песништву, па онда У српским народним умотвори.нама, да српски народ још увек њима мисли, њима дише — и да је та идејиост степена српског народног академизма, који су тако сјајио доцније изразили самоуки појединци. као што су Његош, Вук. Љубиша итд. На празник Духова, с великом љубављу, с великом вером, с великом надом сећамо се, ево, старе српске идејности, доотојног члана великог европског спиритуализма, јер ко се у спиритуализму лепо и озбиљно снаће. трезвено ће се снаћи и V савременом материјализму. То високо сналажење у високим замислима доказ је зреле културне приправности и подобности.

способност за дефинисање душевног искуства. * • * Првв српске мисли, Јаене, бистре, недвосмислене, и по дубини и по ширини показују да су наши стари били у духу свога времена, да су својим душевним радњама давали такве изразе, у потпуности који обеснажују имена средњевековних назадњака. Стеван Првовенчани недвосмислено каже: Полажем почетак У срцу свом. Та мисао која је још у XIII веку струјала нашим народом, лепа племеиита, општечовечанска, зар не значи оно што се у савременој филозофији назива стваралачком енергијом, а у савременој поезији назива љубав као покретачка сила. Не треба и-Ци даље па тврдити да су у Старој Српској Књижевности већ били дати основи такозваног сензуалистичког учењЗ, али ваља нагласити да су наши стари ход људске мисли озбиљно пратили, узревали јв и осећали у свима тананостима. ♦ • » Стара Српска Књижееност, вепика, лепа и озбиљна као и Српско Народно Песништво, обилује и преобилава ознакама тренсцендетна религије.

ских схватања. Јер, ето, наши претци и божје законе и право и правду и непорочни живот, нису схватили као крај и завршетак моралних дужности, веК као почетак виших верских врлина. Данас пак, религије за врхунац свога успеха сматрају ако могу створити и прогласити неког свецем, док су наши стари и својим свецима постављали све нове и нова циљеве — пуну космичку визију, ил како то наш Доментијан изванредно каже »истинит живот и пренебесно жи^е«. Не треба иКи даљв па тврдити како омо и ми још у XIII веку дефинисали такозвони трансцендентни мистицизам, али с пуним правом треба нагласити да су наши верски људи на пословички начин умели да се снађу у најтежим проблемима свога времена. » • ♦ Прао српскв мисли, јасне, бистре, недвосмислене, оне које су из народа прешле у учене људе, од ових опет у народ и народне умотворине се вратиле, често еу носиоци дубоке, умножене одговорности. 1 Теодосијв, велики писац под чијим су пером прштале искре првог српског романа, искре прве српске романсиране историје, на једном јв месту изразио ову сјајну мисао:

И беше син днван оцем, А отац хваљен сином. Та сјајна мисао није обична песничка фигура, нијв у уобичајеном смислу лепо и успело место, већ својом ретком изражајном језгровитош^у у себи кријв читавв социјалне законе, узор породичних односа, узор сагласности крвно најближих за.јед«ичара. Теодосије, велики писац под чијим су пером прштале искре првог књижевног стила, на другом једном месту изразио јв ову сјајну мисао: Не војујте без правде! У бурним и непоштедним да.н-има стварања српске државе, стварања српскв националнв својствености, у данима глади за земљом, жеђи за победоносним обезбеђивањима — Србин Теодосије својим мислима дајв такву афористичку целину, заиста ретку код Јужних Словена, да се њоме дефинишв и етика рата, дефинишу и социјални односи крвних заједничара. Не треба иЦи даље па тврдити да су Срби још у средњем веку идеализовано изразили друштвени и борбени нагон, али ова Теодосијева два сјајна афоризма сваки ко српски говори напамет треба да зна. » • » Повесница српске књкжввности повесница је српске мисаоности. Стара Српска Књижевност велика је и дубока као и прослављено Српско Народно Песништво. Писана ста.рим језиком она јв пуна старих истино. Архивпископ Данило, први српски историософ, на једном месту каже: Љубављу срца држите се Самм међу собом. Архиепископ Данило, носилац прве визије српског историског збивања, историју је схватио као повесницу хероја, хероје као претставнике провиђења, државу и цркву као живе организмв, а закон жртвовања закон целог сун чаног система., те зато и каже да сваки треба бити Отац сиротих, Хранитељ гладних, Одећа нагих, Поборник увређених Утеха жалосних. Нв треба ићи даље па ре^и како су овим речима Срби још у XIV веку јасно дефинисали пуни програм такозване сициалне хуманости, али исто тако нв сме се заборавити да су Срби током такозва.н-ог мрачног средњег века гајили мисли које сваки просве+\ен човек можв усвојити и данас и сутра.

Па је у разЕОЈу српскв м-исли дошао деспот Стеван Високи да кратко и јасно каже: Љубав превасходи све. Па је за њим дошао вредни столетни патријарх Пајсијв да у вишв него туисним и печалним данима својој поробљеној пастви утвшно и поносно кликне: Чуј н разумм Темељ Србима! Ово неколико мисли из Старв Српскв Књижевности и износимо у намери да Србв потсетимо на културне темељв српске, на пословичку снагу српског језика, на српску идејну прошлост која трвзвено и разборито и данас говори, да је грех те животне српске истинв обићи, па туђим у туђину и+=.и, кад нам ето те наше мисаоне старинв говоре присно и топло са самог врела једног огромног искуства. Јер Стара Српска Књижевност, и у њима прве српске мисли, говорила јв језиком исконв људски снаге. Она није наш мртви, већ активни класицизам, с изражајним лепотама какве се ретко сретају код осталих Словена. Јер Стара Српска Књижевност пуна је ванредних примера јединства српскв свести, једи.нства српско савести, јединства српске савести, јединства ерпске осе^ајности. И као што је Старз Српска Држава била земља од 77 градова, све на избор дела велике неимарности, — и у Старој Српској Ки.ижевности могу се на^и бар 77 мудрих и лепих изрека, изражених у духу једне воље, једне жеље — слободе као више објективности. Слободу као вишу објективност, то нам је и у стиху и у прози оставила наша стара српска култура. А језик велеречив и пословички дух исту је ставио у ред светских афоризама, неразглашавајући их у светске системе, већ у тиху понорницу српског животног става. 3. —