Српски народ

К У Л Т У Р А

II" 1 . .. II. •'. . Д." ' Библија Је много погрешила, како је неко некад негде рекао, кад је одговорност за првоначел ни грех приписала Еви, јер ако она као жена кра-Ке памети и пли ■ћег ума, како Је онда могла на.говорити и обманути Адама. Змија је дакле имала право кад се Еви обратила као потпуно равноправном Адамовом парњаку. Сјајан пример исправке ове скаске, која трудећи се да жену извуче из источњачке подређености, као галеб кружи над жат лима и водама Средоземља, имамо и ми у нашој непосредној средини. Јер руж, којим г-^а Исидора Секули^ већ четрдесет година подвлачи свој уметнички лик, вас је умне боје, вас доказ врхунца, па према томе и круне женског интелектаулизма код Срба: »^1ема никаквог колектива људ ског без земље као идеала. Јер је само земља заједничка, сродна и драга свима људима без разлике. Класе друштвене губе смисао пред земљом и природом; осе&аји човечности и симпатија су зависни од идеалног односа према земљи.« (Проблем земље] Са Исидором Секули^ у српску књижевност тихо али трајно ушла је једна госпа знаменитог разумног кова, а с њом и прва српска дама без лиризма.

■ ".'. ' ,

Г-ђа Исидора Секули^ углавном је нозелиста и есејиста. Као јела лучоношну смолу, пре лазе између сна и јаве, тамног и ведрог, изворног и увирног, ова паметна, начитана, окружена али незаокружена жена, лучила је млаз по млаз, да написи њени, и то сви одреда, не само цветошарни су, но уздања, читава поуздања су то. Уздања су то, јер ето једна срп ска жена, бвш као и муж најмудрији, творачки је ишла путањом од познатог ка непознатом у уметности. Поуздања су то, јер ето једна српска жена, баш као и муиЈ и мудрији, створ људски је поимала као биће које вилинским силама уобразиље умножава и осећајну и мисаону и стваралачку снагу своју: »Велика поезија нема посебно обележје! Није врста ничега! Не води порекло зндно ни од чега! Порекло јој је тамо где религиозна филозофија каже да је једно све, а све једно. Порекло јој је тамо гед је са првом маштом / васељени настала скаска.« (О Пушкину) Каква етичко-естетичка разлика од Јована Скерлића који је проповедао »да се о књижевности само књижевно може говорити«, и од Богдана Поповића који проповеда »да је највиша уметност увек била реалистичка, веристичка, натуралистичка«!... И није чудо што су Акалитичии тренутци и теме, те књиге високог уметничког идеализма, ставили г-ђу Исидору Секулић у први првцати ред савремених српских есејиста.

Кад савремена дама отвори своју приручну торбицу, па бљесак префињених адиђара, види се, такне је баш до срца, тако и Аналитички тренуци и темо' јасно показују колико је и како префињени интелектуализам могао продрети и у женско срце. Као Исидора Секулић није писао Јовен Скерлић. Као Исидора Секули^ не пише ни Богдан Поповић. Мајстор динамитних речи дрЈован Скерлић је грмео, праскао, јечао и звечао, и звучни потези његове борбене деснице још и данас шуме странама оне књиг »кевности за које се може ре+>и да је била игра здравих националних снага и тежњи.

ПОВОДОМ 40-1ОДИШЊИЦЕ РАДА Г-ЋЕ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

Мајстор штављених речи, Богдан Поповић је световао, опетоеао, професоровао, и непогибељни потези његове стручне левице, још се и данас исцртавају на странама оне уметности за коју се може рећи да је била увод у познате књижевне космополити зме. Аналитички тренуци и теме корак су даље у развоју српске есејистичке радње, јер су корак даље гледања на људску вредност: ...»То је један нов напор духа: да сам у а себи, без помо^и чула, сачуван од огран.ичења у које мора ући свако мишљење, које постаје акт, стече оеобиту моћ непрекидног остајања у генеративном току мисли.« (О Пол Валерију)

Са Исидором Секулић спиритуализовање естетских судова достигло је степен симфониске презаси^ености, миле само више не? го стручним знанцима ореолног бдења над лепотом.

Као голуб у лучном р тучном небу залепршао се и лепрша београдски стил. Београдски стил плетен и упреден као пра^ка са цјто већим дометом подМета и прирока: београдски стил као снажно надимање прсију и најнежније реченице: београдски стил као нега речи и мисли — непоговорна уметничка истина.

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ . . ГОРСНИ ВИЈЕНАЦ МОЖДА ПРЕПЕВАТИ ГА, НИКАДА ПРЕВЕСТИ ^ Или велики несник мислилац мистички да се с ВИЈЕНЦЕМ спле.те. или ник'0 на њу руку 'Ш не ставља. Исддора Сскулић „Гореки Вијенац" није венац, него је „грмен великн" израстао из маленог народа који није мален. Нџ.је мален, јер му је језик чуцо: кујунџцјеки рад чисте мудрости и поезије. Србин у народу, Србин еељак, образом и чашћу вдговара и за језички израз: кажи несму или пословиџу или ћути. . „Горски вијенац" је величанствено и свечано дело.муврости. и поезије, јединственог наш : ег .језика. Са „Горским вијенцем" Владика Раде ,/е једним .махом прешао пут од архаизма до нацио.налне класике. Шта се све у Владицџ тресло и гибало за то извршење, Остаће. у аналитичџом смислу, тајна. Али дело је ту: кујунџиски трофеј беемртног дух и савременог уметника. Дух је раскивао истине, уџетник ,/е закиВао лепоте. Сваки закинак, и мудрост и поезија; сваки ред „Горског вијенца" суштина. У песнику тога дела морало ,./е бити од злрг духџ Дуклијана и проклете земље Дукље; морало Џ бити од старих дивљ.ачких наших нагона који се подјаривали само физичким вољама; морало је бити рд живе косоцске идеје- чија )<е теорија част а пракса емрт; и морало бити од чулнџх граццја и душиних тра-' гедија класичнр и европски сазданог уметника. Језик тога песника, десетерац трга песника, не даду ее превести!..." „Ако (едним погледом унутрашњих очи.ју евојих прећемо по земљи, копну и водама морамо се запрепаститн. Сем врло ограцичених. ме.ста, земља. де занемареда. неуј?рћена, невољена. Од сјјих рђавих и запуштених долмзлука на њо!. државних и нриватних. земља сама је наЈзапуЈитени.ш. домазлук. Јђуди губе из • вида да им је земља и канптал и економија и отаџбина и идеал. Земља ,је фактор ко.ји би мооа.о прво мес^го заузимати у сваком материалном к моралном сиСтему нашем. А у ствари? Ниједна школа не учи нас да имамо вкзн!У иеле збмље као своје земље; «е учи нас да мн сав тај сиол.ашн.п свет нреимо у себи нас^едно. Ниједан морални систем не учи нас патриоти&му према земљн. према отаџбини /кода не намеће ниједну аутоматку исгину, а за дббао узајамнн однос тражи од човека свега два, али два вечна и вечно здрава услова: велику једноствност и велику логику. Ниједан политички систем не учи нас да је земља тако олромиа. и такд зсзачша. да ее изделити и разграбити не може..."

Јер још увек Вук Је по среди. По среди је кременост духа и даха, то аманетно српско благр, па су Вуловић, Недић, Скерлић, Попови^, расним нагоном за негу расне реченице учинили много за београдски стил, али још не довољно и за Вукову бригу о јединству књижевног и народног језика. Аналитички тренуци и теме, пиеани пуним европски замахом, изаткани пуном европском ерудицијом, одају, више него које друге наше савремене књиге, пуну важност и пуну част српском простонародном језику: »Српски језик, велики српски језик, није само сведок нсивота, него је саучесник живртв, јер је живот.« (О Горском Вијенцу) Са Исидором Секулић, београдски стил, вуковски став, кременост српског језика, добили су испитивања и проучавања степена нео-филолошке школе.

Има једна већ прилично напудерисана прича у којој се каже, да мушка снага што више стари све више утиче на средину, док женска онага уколико је млађа утолико је привлачнија; да се, баш као и оно у животињском царству, људско друштво покорава старцима ■— мудрацима, а обржава жене — девице. Сјајан пример исправке ове истрчњачке скаске имамо и ми у нашој непосредној средини. Аналитички тренуци и теме, те књиге високог интелектуалног идеализма, потпунце одишу стилом лепезе. ЦЈто се више расфалтавају, све свежији, све хладнокрвнији махдају, да је г-ђа Исидора Секулић баш у најзрелијим својим данима, најзрелија своја дела дала. Баш као оно кира Ана Комнен, баш као оно г-ђа де Стал. Духу, природи ко је у вољи, тај не зна за младост, тај не зна за старост, и напудерисана она прича без важности, без дејства је пред вечитр четинарским даровима госпође Исидоре Секулић. У страховитим вртоглавицама XX века, када се, како то зналци тврде, људи васпитавају више кон статацијом но рефлексијом, г-ђа Исидора Секулић, ван френезије времена, као јела лучоношну смо лу, умела је да данима капље над оним облицима цивилизације, који по ведрости, по кременитости, по пријатности остају и бајни и трајни: »У животу и у епохама, у књигама о животу и о епохама, елеменат који све уобличава и разара, јесте лепота. Баца човека н друтшво у напоре и борбе идеалне, Ж у комплоте бунтовничке и злочиначке.« (О проблему лепоте) Са Исидором Секулић, српској књижевности подарена је не обична приврженица, већ права правцата клеветница лепоте, и то високог европског степена.

Прошло је 40 година |<ако је Исидора Секулић узела перо у руке. »Пррфесор математике, доктор филозофије, приповедач и романсијер, путописац и есејиста, књии<евни и уметнички критичар, естетичар и мислилац? — како њен родослов гласи — г-ђа Исидора Секулић радостан је пример савременог ослобођења жене радом и размишљањем о достчјним вредностима живота и лепоте. Неоспорно обдарена симфониским чулом, она је без жаљења прошла преко лиризма и на уметност гледала као на напор усподобљавања ритму исконог живота. Као с бурмом на челу гледала је нетремице у најмужевније проблеме уметности, па није чудо што је испевала антропософску песму лепоти.

—3.