Српски народ

У адгуста 1944

СРПСКИ ИАРОД

Страна 1!

ЂОРЂЕ МУШИЦКИ

ДР. ЂОРЂЕ МУШИЦКИ (Фото: Приватпа својина)

Много Јв већ писано и дискуТовано о пореклу презимена Мушицки. На првом месту овим су се проблемом бавили сам Луки' јан Мушицки, затим његов сино!вац Ђорђе, а у но""!е време, ВаСа Стајић. Сви су они констатовали да Мушицки воде порекло из околине Ваљева, из села Мушића. Касније та породица прелази у Бачку, насељава се на једној пустари која се по њима назове Му-' Терлајићем, Вуком Караџићем,

ши1\, в послв оде у село Темерин, па у Војну Границу, у Ђурђево. Тамо је 1 октобра 1811 године и угледао света познији књижевник Ђорђе Мушицки, синовац аеликог песника и српског родољуба. Када се формирала ова изразита домаћа физиономија, у Срба )е долазила културна и национална ренесанса. Лукијан Мушицки, у живоЈ прелисци са Глигоријем

Бродови на Је ли то Ду.нав, је ли то зрела ливада, да запливам. да косим кб сељак. па трчнм за ветро.м и љуби.ч му кпсе — зслснс врбе. оунр млцдо Р'.^е г . .... тужан весељак. ја, лудо дете. Је ли то Дунав или је то човек, чији шум слушам ту ко речи доброг знанца, и питам га да ли му је добро када му тело 6родови разрежу, бродови црни — ножеви бели. и питрм га да ли му је добро када му руке мостовима вежу. А брод увек над собом црну заставу носи. (завичаја му је, ваљда. жао!) ' па кад крај мене прође. па кад од мене оде, јаукне туж.но поврх жуте воде, као да зна, као да, тужан, зна. да сам и ј.а негде завичај имао. « И питам се: је ли то Дунав, је ли то мо}а река или зрела ливада да запливам. да косим кб сељак, да трчим за ветром и љубим му косе — зелене воде, пуне младе росе, ја, лудо дете, тужан весељак. Путују бродови ти уз реку. низ реку. Да ли да их молим да ме негде воде у земљу неку далеку. далеку. која није тужна као Шумадија. па да ме туге ове ослободе.■ Сагињем главу. Слушам, Дунав дише уморан од пута. Негде ветар дува. магла пада. падају кише и мрак је. Бродару, пази да негде брод твој не залута. Да ми је сад ту моја.моја река, да видим како блиста се. пенуша! Ливада зрела можда на-ме чека да запливам, да косим, 1а, сељак, да трчим за ветром и љубим му косе — зелене врбе, пуне младе росе. ја. лудо дете. тужан весељак. Али, ништа. Само — бродови пролазс, Дунавом бразде цртају, кб плугом. а на ме туге. као кише, слазе, над дунавским. над мојим сивим видокругом. Падају киш&. падаЈу мраци. шуме речи, те ране нико неће да излсчи. МИЛОШ ВЈЕТРЕНИЦА

Павлом Шафариком, Јернејом Копитаром, Јаковом Гершићем, Михаилом ВитКовићем, митрополитом Стратимировиђем стално наглашава ову потребу и стаје лично на чело изградње културне српске мисли. Нешто од овог живог рада пада и на младбг Ђорђа Мушицког, па и он креће стричевим стопама. Гимназију учи у Новом Саду, да би после школовање продужио у Грацу. Студирао је философију. Тек овде долази до израза Ђорђева национална психа, оно што је примио од свога великог рођака, када се активно упусти у политички и књижевни живот, као члан друштва »Српска влада«. Поред Ђорђа у друштву су били активни Мојсило Балти^, Божидар Петрановић, Јован Шупљикац (брат војводе Шупљикца), Јосиф Плавшић, Људевит Гај, Димитрије Деметер и др. На тим састанцима читани су- први књижевни састави младог Ђорђа Мушицког. После завршених философских студија, одлази по жељи Лукијана у Будимпешту, и онде свршава медицину. Од раније понет књижевним амбицијама, овде наилази још на шире поље рада, па по угледу на Матицу Српску, он у друштву других угледних људи 1833 ради на оснивању »Књижевног друштва«. Поред ње га иницијативу за овај подухват имали су: Антоније Арнот, Јован Берић, Коста Бранковић, Јосип Виловски, Јан Колар, Георгије Кулунџић, Евстатије Михаиловић, Ђорђе Стојаковик и др. Када је завршио медицинске науке у Павији 1837, са тезом о »Хипохондрији«, израђеној на чистом латинском језику, Ђорђе се реши и пређе у Србију. Онде је учинио многа добра своме народу као лекар, својим радом у контумацу у Алексинцу, сузбијајући кугу, која је харала земљу. Одликован на очрм послу, он набрзо одлази у Беогоад и постаје лични лекар кнеаа Милоша и кнежевића-бегова Милана и Михаила. После прелази .код Јеврема Обреновића и прати кнежевића Милоша на студије у Одесу. Године 1840 др. Мушицки је постао члан санитета кнежевине Србије; илуће године гоадски физикус у Београду, а 1842 године ппоизведен је за проЛесора Лице;а, који се нешто раније преселио овамо из Крагујевиа. Његов реноме нагло расте, па када у Србији наступе политичЛе поомене те за кнеза дође кнез Михаило, он га именује за свога личног лекара. Одмах по^сле указа Мушицки је позван у Цариград, као Кнежева пратња. У двама писмима намесницима у Србији, од 19 и 21 деЦембра 1840 г. Мушицки живо приказује тај пут. Повратком у Београд, његов рад на књижевчом пољу долази до највиднијег израза. Бирају га за члана новооснованоГ »Друштва Српске словесности«, али исто тако ради и на позооишном пољу. У то време или нешто касније публикује: »Лукијан Мушицки и Српство«, у Србском Народном листу, »Историческо описаније битке Косовске од г. 1389 јунија 15 и т. Д.« (посебно издање), »Судбина Илирски писмена у Аустријској држави« у Гласнику Друштва Српске словесно-сти, »О народним дипломама« у Србском Народном листу, »Типик Ораховачки или Карејски« у Голубици, али најважнији му је рад издање дела Лукијана Мушицког у четири књиге, које је пропратио својим коментарима и тумачењима. Издање је назвад »Стихотворенија Лукијанј> Мушицког«. Овај видан књижевни рад у »Друштву Српске СлОвесности«, које ће касније постати »Српско Учено Друштво«, а на крају »Академија Наука«, као и на кул турном пољу у Србији, прекинуће пад кнеза МиХаила. КаО његов приврженик и Мушицки је приморан да напусти Београд. Прелази у Земун где започиње праксу, али чим се укаже прилика за рад на ширем терону, он ће је прихватити. Тако маја 1843 годинв одлази у Србобран и ра-

на народном конгресу претставник овог краја. Све ово он ће ипак једног дана напустити, посветиће се само кући и својој пракси, а то ће бити када буде изабран за директора контумаца у Славонском Броду (1855). Тамо ће и завршити своје дане (5 априла 1887) ожаљен од целокупне домаће, а донекле, и стране штампе. У тим данима повучености и рада искључиво на културном пољу, Др. Мушицки је дао још свега неколико ствари из области чисте књижевности: студију о »Павлу Васојевићу« несуђеном црногорском кнезу, и студију о »Лукијану Мушицком«, која је добила награду Матице Српске. Пред саму своју смрт почео је писати мемоаре, како то нотира »Јавор«, новосадски часопис, али их није завршио. Он сам у једном писму каже о њима: „Почео сам писати, па сада тек увићам да сам веома погрешио што одавно то нисам започео. Ја сам у Србији био у оно знаменито и бурно време, када се деспотизам са младом слободом поЧео борити, те сам, бивши око кнеза Милоша, Милана и Михаила, био очевидац и учесник многих догађаја. Са свима првим достојанственицима био сам у пријатељству. Мени су по-

анате све окол.ности онога вре• иена, па и саме тајне Из тога можеш увидети да писање моје биографи.је засеца уједно у поч в есницу Србије ондашњег времена и њених првих мужева. Све што даље идем даје ми уверење, да би мо.1 животопис за читаоце врло занимљив био и ондашње догађаје у врло многом чему расветлио. Ја се још на све добро опомињем. али ми само писање тешко пада. Писаћу, докле и како могу. Зло је што ие рука издаје". Тада је њему могло бити окв седамдесет и шест година, па можда и ради тога и није стигао дз их напише. Треба веровати да би заиста у њима било много за» нимљиве грађе за нашу културну и политичку историју, судећи бар према до сада публикованим радовима Др. Ђорђа Мушицког. Колико у његовим радовима има објективности, друго је питање, али једно стој^, да је волво свој народ, као што га је волеа и Лукијан Мушицки, и да Је много и дао за њега, У том духу он је и предао ја»> ности сва своја дела, можда мало заостала за временом, у колико је за њим заостајао дух Лукијана Мушицког. Па ипак он је извршио Једаи велики задатак, допринео је да се ударе чврсти темељи наше данашње културе, која претставл»а националну психу пред страним народима. В. М. Алексијевкђ

ГОТФРИД

(1819 Цирих г

КЕЛЕР 1890)

ш'■ ш

ЈСП,ли ДР. ГОТФРИД КЕЛЕР Фото: Приватна својина)

18 р

III"

В ■ П ИВМВН ШРггтгШШ НИшНи«,

Једзн од најоригинајлнијих пи саца чи.ја су дела прожета дубоким познавањем живота и једном оеалноадћу ко.ја се граничи са ба.јком био би Готфрид Келер. Ова.ј дивни песник а у.једно и изврстан посматрач живота изразит ,је парадокс људских осећања и начина на које их исказује. Много бола и горких искустава упило је у себе ово срце још у сво.шм надранијим данима ко,ји су обично верно обележје каснијег живота. Па ипак Ке-,ер ни.је омрзнуо живот и њ г Ј - ова напаћена душа није траж».Ла забаве и олакшања у чемерним и револтираним странипама. Он је био песник лепоте и радости. Чар једне чисте неда.ћама не окаљане душе огледа се у делима овог снажног уметника. Келер осећа дубоко и силно. Патње његових јунака често су шекспировске а махнита радост и лирска распеваноСт по.јединих места открива једну природу жи вог темперамента. Келер није био неамбициозан човек. Што сво.је студије није никада завршио зависи од других околности. Дане проведене у Ха.шелбергу и Берлину корисно је употребио на музичке вечери и

прашњиве библио^еке. Овај вечи ди 34 народну ствар. 1848 ои је хи боем састављен је сав из по-

четака али то нимало не умању-* је његову величину. Келер јв био на изглед веома флегматичан а пријатељи су га сматрали чак окорелим. Треба прочитати његова дела па видети колико је ово мишљење погоешно. На понеким местима када је говорио кроз уста Панкраца или неког од својих чешљара откривао је једНу фину и интуитивну природу каква је уствари он и био. Готфрид Келер пише лако и течно. Он бира из свакодневног живота али веома брзо она прелазе границу земаљског и расплињу.ју се у нестварном. Келер је гибак дух и богат маштом. Једно од најлепших и најтананијих осећања људских — љубав — као обострана, остала је за њега непозната. Вечито је био заљубљен и увек несрећно заљубљен. Судбина га је створила сиромашним и ружним. Све његове жеље остале су неоств-арене. Па ипак ова горчина ко.ја би била природна и разумљива ни.|е остајала у њему. Он ју је осветнички се смешећи бацао у своју прозу. Кажем смешећи се. јер је био сувише горд да би допустио животу да га уништи. Његово срце је можда патило али његова глава де увек остајала бистра н ведра. У својим причама ои ја (Нпставак ва 8-ој страда) Ј