Српски народ

СРГТСКИ ДОБРОбОЉАЦ : Сличице с а терена С\Л/&0> 1&ШЛ$А> • ф Ф

'***■

|Јв^^Жх Ш. , }\

I I

да 1» Ж ^МЈШ&ШШ*. уу«!» Х9 '■^Ф*®Ч Л «$ч

■' јЧг®? у $*д - '■■■ I ж&

КУДА ИДУ ДОБРОВОЉЦИ

Куда иду добровољци? Каква је то еиага која хиљаде младих српеких еџнова пакреће дџ нџ-. пуштају евоје топло огњиште, своје родитеље и своје блиеке, миле и драге и да одлазе да евоје младе животе оетављнју иегде лв виеоким планинамц ерпеким? То је питање које еу хиљаде у нашоЈ земљи поставиле себи и добровољиима. Куда иду добровољци? Ово питање лебди данае пред целим српским народом. Овд питање поставили су ееби многи голо« бради младићи пре нег@ еу се дефинитивно одлууили да пођу у, добровољце. Ова питање по• стављали су евојим еиновима брижни родитељи, када еу им ее синови епремали да пођу у добровољце или када еу кришом, без знања родитеља, од.чазили на светар пут добровољаштва, Ово питање постивио је добровољцу његов ранији друг који није см<ев да се одлучи на борбу или није разумео ову ворбу. Ово питање поетавили еу многобројни ситни људи уског хоризонта који све ствари посматрају из свога уеког затвореног круга и кроз призму личних интереса, те не могу да схвате никакву борбу за више идеале и за опште цародне ствари. Ово питање поставиле су безбројне стотине и хиљаде честитих и добранамерних Срба који траже тачаи одговор и разјашњење, Једна група људи пдрођених и однарођених хтела је да прикаже добровољачки пут к>ао пут пеџародни пративнародни. Али снага духа која избија из добровољачких редвва, храброст и пожртвовање квме нема равног, па најзад и велики број добро< вољаца сведоче данае целом ерпском народу шта је доСровољаштво. Данас цео ерпски нарпд осећа да доброџољци имају евоју велику мисију и претстављају извор велџке духовне снаге каја ће се показати еутра можда више него данас, и з"ато данас ревносније него икада: „Куда иду доброваљци?"

«

М

СУСРЕТ ДВА ШКОЛСКА ДРУГА НА ПОЛОЖАЈУ *Ј*

4 одговар на то питање дају сами дпбровољци. Дају они тај одговор аружјем у руци борећи ее против унутрашњег народног непријатеља ц дајући своје животе у тој борби. Дају они тај одговор кроз дивџе пееме, из којих избија љубав према родној труди и према евоме народу ДаЈу онц тај одговор кроз цумани и проеветни рад, као и онда када евојим мишицама помажу сељацима цри пољеком раду. И најзад дају они одговпр народу евоџе краз џпога предавања која еу широм земље одржана, а у којима ее објашњава добровоЉЗчки пут и добророљачки циљ Јер, кцд добровољци во.де бор бу еа комунистима, то већ значи један етав. То значи да добровољии неће комучизач, неће јеврејске квмесаре, неђе државу првлетера, Добровољци се боре да не двзввле да српски народ цветане бесправно робље. Добровољцц еу антикомунисти. Добрввољци еу српски националисти. Кцд дпћрпвољци створе родољубиву лирику, која по својој искрености и топлини надмашује све што је до сада у нашем народу ,на том пољуустворено, то не могу бити празне речи. То је љубав која из срца избија. То је љубав која их покреће. То Је љубав за коју се гине. То значи да добровољци воле евој народ и да му еамо из те љубави служе. Кад двбровољци залазе у села и помажу сељацима при вбраћивању пвља, или кад уче неписмене писмености, или кад прихватају и помажу избеглице, кад сввјим приредбама и предавањима подижу дух народни и шире просвету, то значи да еу добрввољци цоеиоци Једне социјалне миели која треба да се оствари кроз рад и напоре, а не да остане само празна фразеологија, Све то докдзује да добровољци знају куда иду, знаЈу шта хоће, зато еу они и могли да зепаваЈу: „Идемо заго своме циљу, Јединству, срећи, рода свог" Зато чујте нас и разумите шта хоћемо:

Пред нама се уздижу венци моћних, а у исто време и прекрасних планина. Ниже се коса 33 косом. Све једча виша од друре. Што рекао један ндш одлични друг и борац: „Још само ово брдо па онда више нема равнице" тек ваљда толико да утеши уморне. Чета са којом идем треба дд избије у неко село Баре. Човек би поверовао да се до села, око кога се, по имену еудећи, налазе баре, не тре.ба много пењати Али овде у ЈабланигЈИ таква логика не вреди. Село Баре налази се на врху брда. Кроз њега пролази садања демаркациона линија Сусрели сцо два ^брата. Један потетдо под „Бугарску" други под Србију, а кућа до куће. Пи тамо у шали коме је од њих двојице боље; да ли оном што живи у „Бугарској" или оном што живи у Србији. Сложно одговарају да им је обојици добро. Хоћемо слагу целокупног Српског народа без деобе на партије и фракције, а то се може постићи док има комунизма, зато хоћемо смрт комунизму. Хоћемо да цео наш народ буде као Једно биће, као Једна мисао, као једна воља, јер само тако можемо одбранити своје интересе и сачувати свој народ за сутра. Хоћемо да се мудрост зацари у свим српеким домовима како се не би у лудо давале српске главе, јер и народии песник каже: „Иди мудро не погини лудо." Хоћемо чојетво и јунаштво, али само оно Јунаштво које користи народу. Јунаштво квје шкоди околини није Јунаштво већ разбојништво. Хоћемо да знамв истину па ма каква она била, а не да се заваравамо и обмањујемо фан тастичним стварима квје гради машта појединаца. Хоћемо реалну народну политику а не партиско политизирање, које је народ и довело до данашњег тешког положаја. Хоћемо државу под воћством Краља. Не везујемо^се ни за кога до Једино за свој народ и своју отаџбину, јер знамо да у политици нема пријатељства него постоји борба интереса. Свесни смо да се не смемо пружати више него што нам снага дозвољава, зато нећемо ни себе нити свој народ да увлачимо у опасне авант^уре него се старамо да сваки наш потез буде добро одмерен и прорачунат, Ако се овим служи икоме другоме сем српском народу онда нас каменујте као издајнике. А ако се служи само српском народу онда нам прићите и ви и помозите нас у овој борби јер изДајник Је оџај који не помогне брата свога. МИОМИР М. БАКИЋ

— Ми смо си овде останали иза сатани, па нас заборавила и једна и друга влас. Ништо си нам не дава, а ич нам и не иска Добро еи нам је. А знате ли ко смо ми? питамо их. —= Знамо, — вели они, — ви сте ерпска војека. А од куда знате? — настав љамо. — Е, видео сам вас у Лесковац — тумачи онај што живи у Србији. — То значи да ти ипак одлазиш у варош — констатујемо. — Па идем си. Знацј. да си на бавим сол, гас, што еи треба за дома. Набавим си и за мог буразера што си живи у „Бугарску". До у Врање си је коџа. * * * Већ неколико дана водимо стално борбу и идемо напред. Пред вече, пре емираја сунца, ми смо сигурно на месту које нам је рано ујутро путем радија назначено. Сељаци нам говоре када су и куда прошли партизани. „Синоћ прођоше. — Јутрос сабајле. •— И много их је прошло. — Возе рањенике. — Кажу да иду Недићевц« и Љотићевци и да све пале и убијају, али ми знамо* да то није истина. — Много лажу ови партизани. — Све нас брате опљачкаше. Пре два месеца није их било никако овде, али од пре два месеца а нагрнуше и све порвбише. Не питају они хоће ли теби шта да остане; в?ћ само дај. Ако не даш, хоће да убију". И стварио, толико материјално урнисан народ тешко је игде на ћи. Партизани су те крајеве опуетошили као екакавци. Ова.ј народ овако не сме и не може да дочека зиму. Остао је без хране за људе и стоку. А у највише рлучајева и- без запрежне стоке. Коња, сем похватаних од партизана, нисмо могли да нађемо ни за лек. ® Већ неколико дана ее налазимо на сталном трагу хаотичног партизанског повлачења. Ватре које су палили још диме или ти-. њају. Црева закланих волова леже развучена по друму. Наилазимо на читаве делове закланих говеда које нису стигли да испеку. Суерећемо остатке претурених и разбијених коЈш. Један етари еељак, четник још из топличког устанка, ћорав на једно око, пет дана је бегао еа пар-

тизанима и служио им као водић. Стигао је тдј до албанеке гра)нице. Прича нам да партизани, кад не могу са стоком коју су за подвоз узели од сељака да иду даље у планину, кољу је и бацаЈУ украј друма. Једнога сељака који им је исто тако слупсио као водић убили су јуче. Ко зна за. што? Тог чичу који је дошао до нас нису дирали. Главне групе које се налазе у повлачењу свега су на један дан испред нас. Већ се растурају у мање групе, завлаче се у јаруге и тако настоје да сачувају главе, Терен на коме се налазимо нарочито је подесан за скривање мањих растурених групица. Безбројни планински венци испресецани еУ исто тако безбројним шумом прекривеним јаругама. Те јаруге спуштају се у дубину до хиљаду метара. Савесно претресање тога терена захтевало би огромну војску од неколико десетина хиљада људи. Међутим, наш циљ то није. Ми журимо са два добровољачка батаљона да забодемо нож у срце партизаиског војнострдтегиског система; да им разбијемо и растуримо главне снаге и центре снабдевања. На супротној коси која на* се чини тако близу, а коју од нас сигурно дели 6—8 сати хода без борбе, запазили су наши осматрачи густе паргизанске кр« лоне "у бекетву. — 1тш < шш, .нато«ЦДма» ки митраљез, напред! Даљина 2,5 километра — командује командант, 1 Оружје за час ступа у дејство. Гранате из бацача звижде кроз ваздух. Пратимо их погледом све док ее не изгубе у плаветнилу чиетог неба. Гледамо на часовник. Двадесет секунди је прошло. На супротној коси опажамо кратере земље и дима. Тек много доцније долази до нае звук детонације. Тешки митраг љез шара добро видљиву и изложену површину. Партизанске колоне прште и бегају на све стран-е. А бацач само рије земљу и се.је смрт у партизанским редовима. Партизани су у великој журби. Немају времена ни да покопају или понееу мртве, што иначе у свим приликама чине Испружени, хладни. крај ватре која већ догорева *пеже мртви партизани, као опомена ,,, ) Г П,

Ммтраљезац Шестог доброаољачког прц