Српски народ

Страна ?

СР П С К И П А Р 0 Д

'36 септембра '1944

ЈЕДНА ПОЗАВА

Као редовна појава кад један покрет успе или је близу циља; онда настаје поилив нових присталица. Сви слабићи, сви колебљиви, полтрони и кукавиие нагрну у покрет да би се спасли. а.ко ИЈла опасности или да би Vчествовали у подели власти. Наше друштво последњих дсценија није се нажалост одликовало карактерним и принципијелним љу дима. Дух најнижег оиортунизма био је завладао у нашој средини. Некада у предратно.ј Србији било 1 је готово немогуће замислити мало познатијег човека да промени партију. Такви ретки случајеви имали су карактер скандала и дуго-се. о н.има расправљело и дискутовало. Али после рата променити пар ти1у било је »сто тако као и ски нути са себе прљаву кош.уљу, па навући другу — не чисту — него опет прљаву. Исто тако парти.је су мењале имена преко ноћи или су мењале шефове по наруцбини. Некада јавни и политички живот у Србији имао је обележје карактсрности и принпипијелности, али у послератном хаосу и деморализацији. он је по стао само рачуница. ^звор полозкаја и богаћења. У ратном вихору то корумпирано друштво без морала и етике претрпело је слом 1941 године. Ова деморализаиија јавног живота била је један од главних узрока слома Југославије. Нацио нална катастрофа открила је то стање и опасност која прети од њега свакоме друштвеном и државном урећењу. У болу и V патњи многи су Срби предузели испитивање своје савести у, смело и отворено указали с\' на грехове, које смо сви скупа чинили било из користи било из малодушности. Генерал Недић, дошавши на чело Србије, без икакве политичке прошло.сти, знајући само за службу народу и отацбини, чинио де велике напоое да поврати старо српско потнтење. српски морал и да сасече у корену све по1аве корупви.је и фаворитизма. Уколико се v томе успело. моћи ћемо други пут да проговоримо. Данас хтели бисмо да се задржимо на кризи рашћења. која прати национални покрет. Било је националиета, који су због својих схватања части нације, мислили да треба да воде политику отпора. Они су се излагали великим опасностима и носили су своје главе у торбама данима и месецима. То су били идеалисти, који нису хтели да се помире са стварношћу и са воћењем једне реалне политике чувања српских глава и српских интереса. Многи су од њих платили главом или претрпели неописиве тешко^ће ради таквих својих убећења. Други изјаснили су се смело за реалистичку политику, за сара.дњу еа окупатором, која је, приклањагући се стварности, хте ла да сачува сопски народ у теш ким данима. Најзад један већи део задржао је став пасивности и ишчекивања. не смејући да се ангажује ни V једном правцу, че кајући да ситуаиија у земљи уз/ ме одрећени.ји облик. У т0 'ку времена многима је изгледало да је национални покрет узео толико.маха и да је сасвим близу успеха и власти, правећи псред тога произвољне или фантастичне прогнозе о исходу рата, И тада почиње да се дешава појбва, о којој смо говорили V по<• "-V. Многи од оних. који су пело време били V противном табору или у редовима неопредељених, почели су да се „ваде", да траже везе и канале на све стране, да би поправили свој по лажај. Многи су у томе успели и пошли су пока.тички путем једне горе. да траже опроштај грехова и да пољубе скуте о«их, који ће сутра де.*:«ти положаде и при вилегиде. Счч. који ни прстом Нћсу " -01 ---.--ч'у покрета, »*спи су га сс одг:;иг:и кго Свс-

ти Петар Христа, сада су одједном дигли главе. постали су њег&ве ватрене присталице, тврдећи да су од првог дана са њима. Сваки од тих слабића и полтрона тврдио је да је имао нарочиту мисију у служби покрета, да би на неки начин обдаснио своје закаснело јавно приступање Други сг набавили Фина спортска одела и пошли као на излет, да се' надишу чистор ваздуха и да обезбеде своду будућност, сада. кад већ ниде било ни какве опасности. Отворено да кажемо нама се гаде ови људи, коди су у стању да преко ноћи поесалдуме. да би обезбедили себи главе, положаје и користи. Јавни морад; и достојанство човека захтеваду да се до краја иде "Пу-тем ко.шм де сваки пошао из убећења и уверења. А сваки треба да буде спреман да изаће ппед народни суд , да положи рачуна о своме раду и да прими суд народа. Али постоди опасцост дз све шићарцше. коде су се увукле V последњем моменту. не играду какву улогу и унесу у једну нову ствар дух старих партиских обрачуна. И такво ново стање могло би да постане наставак ста рога, V коме ће политички бродоломнипи покушати да воде главну реч. Обнављање националне ^слоге не треба да значи опроштад оним старим греддницима, коди су криви за слом и коди ће спречити да доћу до изражада све што

де здраво и поште«о V народу. То не сме да буде амнестија за шићарциде и полтроне, који хоћг да се угнезде у новом стању и да вуку свакодаке кобисти. Треба их се бојати дер су они стари вештаии да створб такве ситуације. као да се без њих не може. Ми не знамо праве намере националиста, кад примаду овако касно V с?оде редове овакве липове. Можда мисле Да их иско ристе. па да их после одбаце и поставе на њихово право место. Али ипак треба се бодати ових превртача и полтрона, наносе ве лике штете свакоме покрету. Готово (4 поавило V политичком животу да дедан покрет, пун идеализма м поштења V пвчетку, све већим приливом но»и?{ присталииа изгуби Од своје чистоте и идедности. О тод подави један велики фраицуеки идеалистз рекао Је да у свзком покрету политика нагриза и постепено гута идеЈност. мистику. и све више извргава се V друштво шићарии\з. окупљених за искоришћавање власти и извора богатстава. Најтеже је једном покрету да се одлучи и.ти да теж^ шдо већем броју пРисталииа илн да ее ограничи да би боље сачувао чистоту своде идеологиде V постизава^њу евојих првобитних ииљевз Наиионални покрет изложен је исто тако тој кризи ран'ћ?ња и било би ол штете за будућиоет Спби1е ако би рдзне шић?.рци!е успеле.да упоопасте V њему све птто те позитивно и конст ""ктивно. Р ■

ОД МАРКСИСТИНКЕ ДИКТАТУРЕ ЛО НАЦИОНАЛНЕ БЕРЕ - Исповест једног бившег партизана -

Уздајмо се у Бога

У часовима кризе коју преживљава поједнац, илл народ, највећа опасност не лежи у томе што су тбшкоће несавладљиве, већ у унугарњем, духовном ставу према тим тешкоћама. Ако човек, или народ, допусти да њиме овлзда малодушност, онда је са њим свршено. Онда и најмање тешкоће постају одиста несавладљиве. Али, питају с«; л>уди, где наћи ослон-ц, где наћи потребну духовну снагу? Онде, гДе се она јединО и налази: у вери и Богу. Без Бога човек је кукавно и ништавно биће, на кога страх вреба са свих стра. на. Са Богом пак, човек је силгн и непобедив. Тако је одувек било, Тдко је и данас. Одвећ нам је у прошлости ишло добро, те су многи престали да ми е ле на Њега, Творца неба и земље и Сведржитеља. Отпадили смо се од Њега, мислећи да нам Он није потребзн. Заборавили смо на ону реч наше народне мудрости: Ко неће Бога за Бога, тај ће ђавола за гоеподзра. ОваЈ друг.и господар наводио нас је на зла која су нас учинила мекушним слабићима.

Престали смо да верујемо у живот вечни, зато и дрхтимо за бедни земаљски живот свој, док овај само утолико вреди и само утолико има свога смисла, уколико је у служби вечног живота. Из вечног живота и наш пролазни земаљски живот ирпе своју снагу. Кад се пресече веза са тим извором, онда и наш земаљски живот усахњује. Видови смрти су различити, као и тренутци кад нас она погађа. Умире се у петој, десетој, двадесетој и којој све не години живота. Кад би иаш земаљски живот могао вечно да траје, онда би још и зредело за њега толико страховати. » Парадоксално је али истинито, да човек живи само донде и утолико уколико је у стању да у себи савлада страх од смрти. Зато и живи само онзј ко је готов да умре. То важи како за појединца, тдко и за народ. Зато је најглавније остати веран себи, својим идеалимз, светињама својим и народним, и веровати и уздати се у Бога, Зато је и речено: „Тражите царство небеско, а остало ће вам се све додати". ВЕЛИБОРЈОНИЋ

Пре извесног времена на Колзрчевом Универзитету ирисуствовали смо једаом ретком догаћају. Један комуниста, вићен (!1унк,цио.нер комунистичке парти де М. Попсвић смело. искрено и отворено учинио де исповест о папуштању комунистичхе партије и „народно-ослободилачког по крета" и његовом враћању у срп ске националне редове. о његовом враћању у крило сзога, српског народа. То де редак случад. да неко тако давно обдашњава и даје разлоге свога политичког преобраћења. Он де радио то по сопственод иницидативи без притиска ма какве власти. Оно што де рекао осветљава пуном светлошћу истине рад комунистичке пар тиде под воћством Тита на уништавању Срба. Из његовог предавања добида се дасна слика каквим се методама служи Тито и његово друштво да заведу и искористе до крадњих граница младог човека, пУног идеализма и поштења. Види се како ти одушевљени омла динци постаду, како је сам Поповић рекао. даничари комунистичке партиде, који без поговора извршују све наредбе генерал ног секретара, Јосипа Броза Тита. М. Поповић изнео де своје активно учествовање у свима омла динским акцидама, коде су се водиле на београдском Универзитету последње деценије. Истовре мено то де било дедно постепено отрежњавање, дер де ои све више долазио до уверења да су интереси комунистичке партиде виши од интереса његовог народа

и да се ропски мора покоравати нарећењима партите, иако де убећен да су они противу интереса њего-вог народа. Тито показао се као одлича.н ученик Стаљина, јер је био немилосрдан у спровоћењу своје, политике и умео је свакога да онемогући и ликвидира ко му ее ниде по«оравао. Живо и убедљиво износио је М. Поповић ову драму кода се развидала у дедној младод души. пунод идеализма. кода де стално долазила у сукоб са закулисном политиком Јосипа Тита. генералиог секретара КПЈ. Он де исто тако отворено и искрено говорио о раду комунистичке партиде у Црнод Гори после слома и како де претрпела крах њихова акција. Он одлази затим у штаб Тита и све што види да се дешава на врху покрета толико утиче на њега. да о« губи веру у комунцзам и V њему се постепено буди српска национална свест. Он види на шта се своди та велика „борба за народна права"„ да би подедине котерије могле да благуду и лепо живе, док обиЧ|НИ припадници боре се са свима тешкоћама и оскудицама. Још више утиче на њега крволоштво и свире.пост са кодима „партизани" поступа.ју према срп ском живљу. Ианео де неколико страшних случадева свирепости прииадника „ н а ро дно - о с л о б о ди.. лачког покрета". Све то утицало де да де он стекао: „Уверење да борити се под заставом комунисгичке партије значи борити се за еканомско и соци јално ропство сељака... Уверење да борити се пад заставом комунистичке варти]е за спас

^ -. « 7\ ш Ш1 шш

На свмм фронтовима су немачкн војници доиазали своЈ високи морал (Фото: СС-ПК-Фабигер)

Словена значи учесгвовати у на.ј срамнијом обмани Словена, значи зомоћи њихово увлачење под господство диктатуре комуниста... Уверење да борити се под заставом комунистичке паптије, значи борити се само за господство једне групе људи цад радничком класом и пролетеријатом..." Пошто је М. Попбвић навео мното случадева злочинске де-' латности комуниста, изнео неморалан живот њихових воћа. њихову сарадњу са србоубииама. он чини апел на све Србе да обнове дединство српског национал.ног фроита. завршавајући свод говор, своду исповест. овим речима: „Породииа. Крсна слава, петвековна традицида, слобода. династида и наш вољени Крах нека нас повежу на форнту где се дедном за вазда и задњи пут рептава судбина нашег возеног Кра ља, наше љубљене слободе и наше драге породице. Лењин де 1917 године говорио: „Комунистима требаду три ствари: „Оружде. оруж.је и опет оружје!" Ја вам са овог месга говорим:

и српском народу требаду само три ствари. а то су: Јединство, дединство и само јединство!" Публика је са великим одушев Љењем поздравила оват' позив на 1едимство. као што је и у току предавања у више махова испољавала своде одобравање. Овако искрена и отворена исповест деднога интелектуалца пред широм публиком оставила де дубак утисак, тако да ће предавач поновити своде предавањв.

ГЛАВНИ УРЕДНИК, одговоран за садржину листа: Велибор ЈониК. ВЛАСНИК: Мих. Станкови^ из Београда. Уредништво и Администрација Престолонаследников трг бр. 43у партер (Теразије). ШТАМПАРИЈА »ЛУЧА«, Краљице Наталије 100. Тел. 21-772. Тромесечна претплата 48 динара шаље се преко »Пресе« а. д. Влајковићева 8.