Српски пчелар

може бити исправно, што ћу доле ниже на темељу својих опажања и доказати. Учитељ и пчелар Лудвиг Хубер препоручује, да се кошница са назовиматицом однесе мало даље од њена места, да се све пчеле стресу са саћа у какву празну кошницу, а та коњница, из које смо изтресли пчеле однесе са саћем на своје старо место, само ваља пазити, да у њој не остане која пчела. У тако приређену кошницу треба метнути оплођену матицу. Пчеле ће се иовратити на своје старо место, а назовиматица не ће, јер одавно није излетала напоље, па не би погодила кошницу, у којој је била. Ја сам једне године о Феријама био на вежби вој> ничкој. Код куће сам оставио више вештачких ројева што са излеженом, но неоплођеном матицом, а што са зрелим матичњацима. Када сам се вратио кући, нашао сам у двема кошницама пазовиматице. За пар дана урадим по Хуберову савету, али без успеха, како у једној, тако и у другој кошници. У целом Хуберовом постуику главно је да назовиматица није дуже времена излетала, на је заборавила своје старо место, на које се не ће знати повратити. Не може се порећи да пчела лако заборавља своје место, али Хубер ту сасвим заборавља на друге пчелиње особине. Заборавља на оштар вид, танак слух и осетљив мирис. Тко се може усудити рећи, да назовиматица, код свога оштрога вида, не ће запазити, где се диже око ње читав рој пчела, па да се и она не ће уздигнути и у њиховом друштву до кошнице доћи. Узмимо, да назовиматица и нема тако оштар вид, као што га у истину има, зар и онда нн би било могуће, да дође до своје кошнице. Зар нема она тако танак слух, да се не би и без вида могла уиутити за зуком читавога роја. Ту је још и мирис, који је тако осетљив, да би до мирису свога роја лако погодила до старе кошнице. (Свршићс ее.)

С. Вукс ан.

168