Српски пчелар

дају уз „оуц*кнк“, јер у оно време био је закон: ко би продавао вино с водом „и лидк np*k3h оуц'кнк, да cf BCfi оузклп ШТО ИЛIЛ. и Гледам те чиете пчеларске душе, које је живот у природи и непрестано друговање са пчелама очистило и сачувало од сваке светске покварености, где у стајаћем руху, са Слатине носе најленши мед, једни својем силном господару, а други својем патријарху. Не зна се који са всћим поштовањем приступају или они царском или они патријарашком двору. Та једно је силни господар земаљски, али други је наследник св. Саве живи Светитељ на земљи. Цар их је разрешио од pdßOT h u, али патријарах ће измолити, да на пчеле и пчелињаке њихове „снидетк влагослок«нТе ЛlогBџлгш Бога“, јер без Бога ништа. Било и битисало.

„Тешко земљи куда војска прође*. А како је тек земљи преко које вековима војске пролазе! Погледајте саме себи остављене пчелињаке. Кроз густе облаке од дима и прашине, ено где са опкопа међу бесне непријатељске редове падају као бомбе пуне кошнице јадних наших пчела. Тако су се у средњем веку многи градови браннли од непријатеља. Место умилне зуке вредних пчелица, чује се смртоносно Фијукање „оловних пчела“. Када су се већ и слова наших старих штампарија претворила у пушчана зрна, није никоме требало меда. Кадаје „проплакало пред свецем кандило“, погасиле су се и воштанице. Пчела и пчелара нестаде у горама.

Као рој за матицом прелази велики део српскога народа за својим патријархом у нову домовину, Српски народ поред своје неограничене љубави и верности према својим премилостивим Господарима из славне куће Хабсбуршке, поред својих светиња и блага, нонео је још и урођену љубав према пчели и пчеларству. Чим је српски народ дахнуо душом и дошао до мирнијега живота, видимо га где на све стране подиже

6