Српски пчелар

Сто година је било године 1910. како је „Пчелар“ Аврама Максимовића угледао света и дуго времена показивао нашем народу пут на пчеларском пољу. Време, које свакога и све преживе, почело је својом паучином обмотавати и ову, за оно време, врсну књигу, а тиме је и уља у кандилу од успомене на Аврама Максимовића почело нестајати. ПроФ. Јован Живановић здрерао је ту паучину са „Пчелара“ Максимовићева, а тиме је и долио уља у то кандило и сачувао га, да га заборав не угаси. Српска Пчеларска Задруга, приликом своје главне скупштине, које је одржала наиред реченога данау Кленку, захвалношћу својом: распирила је и оживела је пламен у кандилу томе, прославивши стогодишњицу прве српске књиге о пчеларству. Ток прославе. Потиредседник задруге у својем говору, којим је отворио скупштину, изнео је и значај Максимевићеве књиге за оно време, и нагласио да много што шта у њој и данас има вредности, особито је истакнуо, да је та књига права ризница лепих српских техничких речи из пчеларства. Да би се сачувала успомена покој. Аврама Максимовића од заборава, Срнска Пчеларска Задруга главницом од 2000 круна основала је фонд „за унапређивање пчеларске књижевности“, који ће носити име „фонд Аврама Максимовића“, скупштинари устају и кличу : слава Авраму Максимовићу ! Пошто је телеграмом поздрављена г-ђа Јелена Максимовић у Сомбору, унука покој. А. Максимовића, позвао је потпредседник све скупљене скупштинаре и госте на парастос. У цркви је одржан свечан парастос, на којем је служило 5 свештеника на челу са великим нријатељем пчеларства, Сергијем Попићем игуманом раваничким. При свршетку парастоса изговорио је прота М.Шаула, пуну топљине беседу. Простор листа не допушта да ту лепу беседу у целости донесемо, па зато вадимо из ње оно. што највише у ову прославу засеца. У уводу рекао је говорник ово: „Богољубазна браћо! Као што свака породица српска, има своју породичну читуљу, у коју бележи умрле чланове своје, чини им спомен и моли се Богу за епас душа њихових, а старији чешће из ње казују млађима, о породичним заслугама, хришћанским и грађанским врлииама, с намером да те врлине њихове пренесу и на потомке, тако и цео народ српски има опћу читуљу умом и срцем великих и сјајним делима православних За тим се говорник сећа великих и славних синова народа српског, почевши од светитеља, добротвора, песника и других умвих радника, завршио је са мученицима, који „за крст часни и слободу златну", за милу домовину и прејасни Хабсбуршки дом, положише живот свој, и показаше да су вредни синови својих славних предака. За тим је продужио овако :

10