Српски сион

бр. 2.

кане неколико капи иентамагавије у уста ономе којн умпре. За тим доводе теле са кравом, која је иокрнвена платном ; врат јој обвију вендем а на рогове натакну јој неколпко колаца. Издпшућн је ухвати за реп, слушајући молитву жреца. Индијанац велн, да је то неопходно с тога, да бп душа пздишућег лакше могла и безопаснпје нре бродпти огњену реку, која водн у жпвот Јаме. Иутевођа кроз ту реку јесте бесмртна крава тога бога. 11о свршетку тога обреда, крава нрипада жрецу. У последњем часу пздпшућег нокривају лпшћем и загњурују га у реку Ганг — ако је можно — у воду, која је као што је нознато света вода за Индијанца. Кад умре, онда му обрију сву косу осим нешто мало косе на среднни главе — иерчпн — (кудуми) ; за тим га облаче у самртно одело свезавши нре тога велпке прсте (налце) на рукама и ногама заједно. После тога тело застрто разнпм биљем и цвећем носе на носплпма из куће ; напред пде наследник умрлога са заиаљеном ватром у суду (од иловаче) а за њим рођацп иокривени белпм велима у знак жалостп. Цео снровод зауетавља се у трн маха на средини пута, при чему се иснитује, да ли је доиста дотични умрво. На гробљу кропе приуготовљепу могнлу св. водом и поставе тело без одела самртног на гломачу, која је утврђена на могили. Наследник се прашта са умрлим и меће му у уста новац — а родбнна куханп и некуханп ппринаџ. За тим наследник обилази у три нут гломачу са судом пуиим воде, разбије га над главом умрлога и запалп гломачу са четнрп стране. Непзгореле остатке закопавају или бацају у воду — у

реку. Кад се обави погребна церемонија, наследник уноси у кућу суд са водом и пиринџом. Из тога суда протегнута је једна жица до таванице с тога, што по веровању Индијанаца душа нокојникова после 10 дана спушта се по тој жпци у кућу и храни се са нриуготовљеном за њу храном, а иосле тога одлази на суд Јамн. Монголо-оурјшин облаче умрлога у најлеише одело и обвпјају га кожом или зашпвају у џак. За тпм лама (свештеннк њнхов) исннтује, да ли је један те исти дан рођења са даном смрти покојнпка и одређује — да лп да се обеси тело покојнпково на дрво или да се оставп на површпни земље, где ће на брзо ностати пљеном дивијих зверова. Што ире зверови растргну труи, у толпко се за сретнпјег држн иокојник, а то значи, да се душа његова већ нреселила у блажепе обитељи небесних становника. Телеса нокојника, којп се сматраху као светпња за жнвота, мећу се у елану воду, да се тпме отклони трулеж. За тим у седећивом облпку мећу тело у особптн сандук и носе га у шуму. Ако за годппу дана остане тело недодирнуто т. ј. у целостп, онда га сажпжу на гломачп са нзвесннм церемонијама, — пенео пак скуне у један суд и остављају у „дацан" (бурјатскн манастир) ради поклонења. Ако пак тело покојниково у шуми доднрну људи или зверови, то онда значи, да дотпчни покојнпк за живота имађаше непријатеља — значи, да пе беше свет, Детпња телеса бацају не далеко од (номадских) својнх шатора, да их псп растргају. На седам дана после погреба лама чита молитву умрломе. Ламе сажижу ка гломачи.

(Свршпће се.) * * -» I

2 Е Л 2 Ш К 2(Високопреосвећени г Нектарије Димитрвјовић) еаископ вршачки, уписао се не давно зачлана „Матице Срп." и положио је у име чланарине своту од 100 ф ., дакле двоструку присгојбу за чланство.

(Освећење цркЕе.) Као гато „ Глас Црногорца " јавља, освећсна је у недељу пред Божић, 23. декембра 1890, нова православна црква у Оцињу (Улцип.у) у приморју црногорском. Дрква је посвећена св. ону Николају, а наме-