Српски сион

Стр. 38.

„СРПСКИ СИОВ."

Б р. 3.

споменицп светитељима и велпканпма на родним не подижу се само у ушпма и очима, пего у дубпнп срца захвалнога. Темељ његова рада, подзидан толикпм костима наших прадедова и заливен потоцима српске крви, не стоји више чврсто као некада. У цркви се пе тражи науке, у науци не пази се вера, у народу морал малаксава — а поврх свега раздор разрива груди Србинове! Да бар можемо чути данас укунни глас свнјух звона по крајевима српским, како нас топло зову на молитву и на покајање и да нас складни звуци њнхови слози поуче ! Али што не могосмо учинити ми, то треба да учине и изведу други, бољи нараштаји. Деца нашч, наша узданица, треба да створи сретније прилпке, те да на високо дигне и понесе поколебане светиње наше прошлости. — Где ми застадосмо, они нек отпочну; што се порушило, нек они дограде — то треба да им буде прва и најсветија задаћа будућег им рада. А да узмогну деца наша одговорнти тим големим очекивањпма, ми смо позвани и дужни нриуготовнтп и снремити пх за то. Васнитање деце наше, особито васпитање домаће не смемо ни за часак губпти из вида. Сви ми без разлике положаја и звања утичемо на васпитање нашег нодмлатка животом и радом својим, јер то је деци књига отворена, из које они тако радо читају и тиме добпвају ирве утиске и појмове, који их после наводе илн на добро или на зло. . . Па како је велика одговорност наша у томе погледу не само пред савести нашом н нред страним светом, него и нред госнодарем неба и земље! Како је та одговорност велика и страшна, види се из јеванђеља Матејева: „А који

рл^мкттенмге иђкотортмнх-к мћс ] мат : У црквенословенском јеванђелију од год. 1864, а и од год. 1875. гласи у 21 глави од Матеја стих 33, 34 п 35 овако: Ин8 прнтча слмшнте. Челок-ћкх м-ћкУн до-

саблазни једнога од ових малнх, који веРУ.ЈУ У мене, боље би му било, да се обесн камен воденички о врату његову и да потоне у дубину морску." (Мат. 18,6.) Па кад је тако, онда пазимо на васпитање деце наше као на зеницу свога очњег вида! Учнмо и васпитајмо их на челичпом темељу свете вере наше и здра вог морала јер без те основе, ма како да се изоштре умовн, срца остају празна — а где су срца празна, ту нема и не може бити нраве честитости, која је главни услов за све лене н нлемените смерове. Учимо децу нашу добру и честитости; учимо их љубави, тој ћери небесној; учпмо их хрншћанскнм и грађанским врлинама; сваком нрпликом јачајмо срца њнхова светлим карактерима хришћанске и народне повеснице наше — те да пм замнришу душе мпомиром св. православља и леиог нам пмеиа да им замиришу срца ноносом момачкпм и стидом девојачким, те да се светла образа покажу нред на родима другим, И на тај ћемо начин стећи крнлате соколове, који ће бнти достојна духовпа чеда св. Саве. И то би био уједпо најленшп спомен-венац нашем светитељу, јер би био оплетен из толико хиљада честитих срдаца младежи сриске. А ми у колико се ногубисмо и раздвојисмо, оиет би се нашли и срели у најмнлијем, што имамо на овоме свету — нашли би се у нрскаљеној деци нашој. И у то име, мила браћо моја, у име, те лене наде, заборавимо бар за часак на невоље наше; пристуипмо један другоме ближе, пружнмо братски један другоме руку и заневајмо сложно н громогласно леиу славопојку данашњу : „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави. ." Ампн.

т> кг сдоктињск^ит. шклигедиихт. [. XI. 35. мокнта, нже масадн кТногрлдх, и и>нлотол\% итрадн его, н ископд кх н ел\7> точило, и со здл столп г а, н кдлде н д-1;ллте\ел\ж, н фиде. бгдл же прнвлнжнсА крел\А нлодшкх, послл