Српски сион

С тр . 124.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 8.

ОЗБИЉНА РЕЧ ВЕЛ2ШТ0ВАН0Ј БРЛЋИ СВШТЕНИ1ЏШ Н ШЕРОДАВНИМ ЛИЧНОСТИМА У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ.

Р намо и па жалосг видимо, да Је наш ^ народ, у оиште узето, пошао осирома|^«Сшењу, да се с дана у дан смањива, и да |)-г тако где су некад наши прадеди и дедови орали, сејали и жњели, ту данас ору сеју и жању иноверди. Благотворну корист оне трговине и ралиности но градовима, која је у рукама наших дедова лепо цветала уживају данас иноверци. Жалосно је, али је тако већином; то не смемо затајити, игга више искрено иеповедајући нризнатиу и смерове наше тамо унравитп морамо: да спречимо даље распростирање ове неутдности. Почнимо дакле за времена, да после не буде са свим доцне. И ко већма осећа последице овог, до ли ми сврштеници и учитељи српског народа!! Питаће се зашто V За то, што наша екзистенција од усгановљења наших црквених општина, односно иарохија, била је, па и данас је непосредно везана за посед земље и кућа, јер је нлата ова ишла по непокретном имању појединих православних, т. ј. такозвани „ Парохијал" (бир и штола) у натури, или саразмерно овом у еквивалснтном готовом новцу. Отуд се по себи ра зуме, да кад је непокретност прешла у туђе руке, у опшге — (по досадањем незаконитом обичају) окрњивана је, и снадала је дотација свештенства и учитељства, и то у такој мери, да има п такових парохија, које су иекад најбоље и с најбољом дотацијом скопчане биле, са по 3—4 иароха, а данас су у тако жалосном стању, да се у њима налази једва по један евештеник, за које свештенике можемо рећи, да од ђошације иарохије ни близу сходно карактеру своме не живе него тек жичота-ре ! На против пак видимо, да се римско свештенство о овоме никако не брине, не осећа, а још мање мари, наступила каква му драго про мена у имању; не мари ни онда, кад види, да имање њихових верних у јеврејске руке арелазиони и у овом случају свој нарохијал примају редовно и сигурно. Овај Факт пробудио је у мени озбиљну мисао, на основу које сам предузео себи, да проучавам ово питање и тако да извидим и дознам тај узрок, откуд да долази на нас православне свештенике она оаасносш, и откуд има римско свештенство ову благодеш ?

И шта би успех мога проучавања ? Шта би и могло бити друго, до ли проналазак природног и правог узрока у следећем. Вође римокатоличке вероисповеди : Митрополити, Епископи и одличнији свештеници упогребише више настојања, више пажње за очување и одржање у вредности њихових законом посвећених црквених права, као такових, која цркву од сваке наступајуће могућности, опаености чувају, и ностојање јој осигуравају т. ј. „патронат." Док на против видимо, да наши свети отци нису марили нити су се бринули о светој дужности им у погледу будуће екзистенције нижег нагаег клира. Можно је да су и нехотице изгубивши из вида како нраво патроната чини јак бедем, јак град, и каква опасност прети будућности наше вероисповеди занемарењем овог права, — дакле из тог узрока — нропустили у оно доба подићи глас свој: и тако је на нашу несрећу све већма престајало и ишчезло уживање овог важног нам права, „ ираво■ славног иашронаша а са овим и сунсистенција нагпег свештенства. Нашавши главни узрок после двогодишњег истраживања и проучавања, када сам већ податке сакупљене имао, још као парох кечански 1 изашао сам на јавност; почео сам, и учинио сам први корак за иоврашак и на ново у живош ! ешуиање , од наших предака пропуштених, занемарених, али још ноначно изгубљених закони[ тих ирава. Позивајући се на од више столећа постојеће еанкционисане законе и министарске наредбе, путем жупанијске власти торонталске градомеђе нотраживао сам, да ми се од свију оних иновераца, који су земљу и куће од православних покуповали, прииадајућп ми парохијал екзекутивним иутем утера, т. ј. ступање у тивот православног патроната. Жунанијска власт признавајући моје законишо нотраживање одредила је екзекуцију. Овим је иснрснуо први повод, да је власт торонталске жупаније признала пра• вославни пашронат за занонит. Тим признато нам пагронатско право, чини онште питање, и тако од иовољног решења овог нитања зависи бољитак и оцстанак стотинама