Српски сион

Стр. 132.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 9.

говору изговара као ље, љи, ње, њи. дока зује нам гласовни закон, који се зове јошовањг или јошација, умекшавање и који гласи овако : ненчани сугласник ј умекшава ненеичене сугласнике (оснм р) који пред љим стоје, дакле језично л у љ (лј) а зубно-носно н у њ (нј ). А кад непчани сугласник ј дође иза уснених сугласника 6, в, и, и (туђега гласа) ф и иза уснено носнога м, онда се између њих умеће благогласно (епентеско или еуфонско) л, па ј умекшава л у љ, н. пр. љуб(љ)ен, став(љ)ен, куп(љ)ен. лом(љ)ен — љуб(љ)ах, слав(љ)ах, туп(љ)ах, лом(љ)ах, — груб(љ)и, сув(љ)и, туи(љ)и ii — 30б(љ)у, Крв(љ)у. кап(љ)у и т. д. Кад дакле најпре доказасмо руским црквеним и народним говором, па онда старим и српским словенскпм језиком и српским народним говором, да ље. љи, ње њи не ваља по „славено-сербском" језику ни по сриском правопису читати као ле,. ли не ни, онда одселе ваља у цркви читати и иојати но.ш, волеју, земле. зем.ш, землеју, моленије, преселеније, хваленпје, гои,еније, господме, господш! поклом>еније, пустиш!, мишленије, от «,его, к и,ему, о «,ем, пред Ш1ми, в м,еј, из м,еја; возљублени, богојавленије, стремленије, совокупљенп и т. д. На против ие треба говорити, „ дна" него дне (дмс), дењ (дмњ. денв). Још неки наши свештеници погрешно читају у цркви : благода/? (влагодатк), јес^ (естк), пу^ (пј З тк ), смер^ (сллсртк) и т. д., јер тк, кад се у еловенском умекша, прелази у цј (шш), а не у српски глас „ћ"„ Према томе ваља те речи читати: благодаш, јесто, иуго, смерго и т. д. в) Погрешно изговарање гласова пи (Ти), и како их ваља чишаши. — Гласови нн у старом словенском имају двојаку службу, то јест или су иј или ији. У нрвој се служби, бар колнко је менп нознато, до-

бро изговарају, но у толико се више у другој служби, као ији, погрешно читају и поју. Тако многп нагпи свештеници и појачп читају и поју: о востанм (востлмТн), во царствг^ (цлрсткТи), обстојаш« (ижстоднТи), во отечествм (в% отечествТи), о воскресенг« (носкрЕсеши). о обновленм (и»вновл(нТи), Мар?-« (ЛЈлрТи) и т. д. Место тога треба, према наведеним словенским језицима, све те речи овако изговарати: о востан ији, во царств ији, во обстојанм/м, во отечествм/?/, о воскресен?/;«, о обновлен ији, Мар ији итд. г) Погрешно чишање слога јо, и како га шреба изговараши. — Неки наши свештеници читају: от Дјоана, от Лјони, во Дјордан,е и т. д мислећи да тако треба. Но да виднмо, је ли то добро? — Стари језик, не познавајући слога ]о, нема за њ ни особитога знака, као за: к, ге, и т. д. — 10 .је пак = ју. За глас ј има два знака, то јест, из почетка знак „Т" а на крају слога „и". Кад дакле знак „Т" стојп пз почетка за глас ј, онда нема смисла да се чита као и, него како треба, а то је као ј. и по томе одселе ваља читати: от Јо(в)ана, от Јони, во Јордаље. — Тако не ваља читати ни Жјерусалим, Дјуда и др., него ./ерусажш, Јуда и т. д. д) Буквално чишање П ога или ирисвојног иадежа множине, и како га шреба чи шаши. — Неки, а на име старији наши свештеници и нојачи читају и поју како је и напнсапо: „небесннх воинсгав" и „горних воинспгв" и т. д. и мисле да мудро чиие. Али шта ћсмо, кад ;је правило у благогласноме језнку српском. да два сугласника не могу заједно стајатп на крају речп; за то којима се речпма основа свршује на два сугласника, у њпх се у 1-ом или у називном падежу и у 4 ом или предметном падежу једнине (ако је 4-и падеж једпак с 1-им), и у 2-ом илп нрисвојном падежу множине умеће неостајно а. Ти су падежи изгубили свој наставак (г), па