Српски сион

Б р . 9.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 133.

им често долазе два сугласнпка на крају, и тога радп се уметнуло а. То се уметнуто а утврдило тако, да га не може ис тиснути ни оно крајње а, које је 2-ом падежу множпне на крају прионуло, по што је сам падеж на речени начин већ бпо готов. За то се не говори в еир него вепар, не угљ него угаљ, не иилц него палац, не шв него шав и т. д. По том и 2-и падеж множине гласи н. пр. девојак а, земаљ-а јутар-а, конац-а пас а, сестар а, па н друштав-а. — Према томе треба и ми сви да појемо у црквп: „гормих војпнстав" и „небесних војинстав" и др., јер тако може и сме битп по својству српскога језика. ђ) 0 нагласцима или акцентима. Нагласци или акцентп у данашњим пркве нпм (руским словенским) књигама нашим јесу понајвише иодражавање грчкоме над мешању над слова, а да шо нису чисшо словенска ударанм гласом, увериће се ласно свак, ко ушчита са свим по наредбама тих тобожњих нагласака; друго, то показују већ и њихова грчка пмеоа: оксија, варија п т. д. Кад се пак у староме језику није

бележило. на које слогове треба ударати гласом, и видевши шта су нагласци или акценти у познпјим сиоменицима, особито у руским словенским, онда нема баш никаква смисла, што неки свећено ђакони и свећено-јереји, читајући по наредбама тих тобожњих сугласака, чисто аФектују тим, да то, као црвена ноша на врату млада човека, боље упада у очи. Ваља дакле чи тати по српском народном изговору. е) 0 г шишлама а или обичним скраЛеницама — За „шишле и се каже, да су варваризми средњега века. Титала данас иема ни у једној књижевности, а није их било ни у старо доба. Оне су врло ретке у најстаријим споменицима, и то су више обичне скраЛенице. — Према томе, при поновљеном штампању црквених књига ваља у свакој речи сва слова псиисати, а титала се као варваризама средовечних клонити и не примењивати их. Колико знадох, толико рекох, и душу своју спасох Ваљево, на С гетење 1891- е године. Смерни богомољац и појач, ег/иесзнт.

ПРЕДБОРНИ ШШРИ политичким листовима нашим читамо непрестано тужњаву, како сада нема дворског монашког свештенства те нема кандидата за уиражњене епископске столице. Инднректно тпме се казује, како у мирском свештенству нема за то спремних људп и као да не треба од овог да постају Епископи. Чудо нам је да се то пише у оним листовима, који су некад за то били, да Еписконп ожењени људи буду. Но то нам је чудо само, алн нам је баш неправо, што

ШИРСКО СВЕШТЕНСТВО. се тако небратски иоступа са мирским свештенством, Бпло је доба, кад је свештенство држало листом уз Јерархе. Тада се од исте стране, која сада жали за подмлатком придворним, истицало, како треба дићи углед мирском свештенству, како му треба отворити пута до највишег места, обећавала су му се златна брда само да се од својих „леспота" оцени. Сада се пак налази, да међу мирским свештенством нема којп би билп достојни да понесу митру владичанску. Да је заиста тако ни ио јада; али ми