Српски сион

С тр . 134.

„СРПСКИ СИОН."

БР 9.

ћемо доказати, да Јерарси, који су најпре били мирски свештеници, нису ни мало заостали пза оних придворнпх, ако пх нису још и претекли. Шта се. на прплику, може замерити }едном Платону? Зар он није достојан био да буде владика? Шта се може замернти седом мптрополиту Нпколајевићу ? Зар митроиолиту романском Мирону, који тако јуначки брани веру и народност своју, смета, што је био ожењен свештеник? А зар нисмо о митрополиту у Черновици само похвале чпталп? Да у овоме листу о тој теми не говоримо, још бисмо за тако једно светло пме заииталн. Од пет Јерараха, који су то у наше доба од ожењених свештеника постали, ето нема ни једног, који не би био достојан тога места. Но нити ћемо да хвалимо једне ни да кудимо друге. Може мећу једнима и другима бити и добрих и рђавих; али да су само нрндворни калуђери квалиФпковани за епископе, то горњи експерименат најновијег доба очевидно побија. Први иокушај, да од мирских свештеника епископи ностају, сјајно је испао. Да због тога треба регула да буде, да само од удових свешгеника трсба да постају епископи, то ие кажемо, али ни да буде регула, да то буду само прндворнн, п на то не можемо пристати. Шта бн значило то, кад бн се рекло: само ко никад није ожењен био може епископ бити? Зпачило би осудити свештенство мнрско на улогу парија, значило би убити у младим људпма сву амбицију те тиме одбити све боље елементе од мпрског свештенства. Стара је пословица, да оно није никакав војнпк, којп не мислп бити геперал. Па кад би се рекло војнику, а камо лп оФициру: ти ма шта да учиниш, ти не можеш нншта друго бити но што

јеси, — би ли се тај војник и тај ОФИцпр експонпрао као иначе ? Када придворнн па и сами епископи зиаду, да данас сутра може који од мирских свештеника њима раван бити, онда јамачно они ове не ће тако преко рамена гледати, као што су некада чинили. Знамо да је у војничкој Крајинп била наредба, да при аванзовању тројице за ОФПцире мора битн један обпчан стражмештар, који није учио кадетску школу; али ми толико далеко не идемо, ми велпмо, да исту квалиФикацију треба да пма онај, који ће бити мирски свештеник као и онај, који ће бити придворни калуђер, па према томе један као и други да може до највпше столице доћи. Нека се означи, да нико не може еппскоп бити, ако није положио докторат богословије или права, алп да се само придворни протежпрају а други да се превиде, то нити је нраведно нити мудро. Нашн прпдворни до скора нпсу имали више наука но многи мирски свештенпцн. Свршили су били гпмназију и богословију и впделп правну академију. Па и међу мирскима има доста, којн су бпли годину две дана на академији п универсптету, а неки богме и чегпр годпне. Па искуство, што га стече мпрскп свештеннк живећи у народу, много је претежније од оног што се стече у двору. Па када дође до избора енископа, увек се даде лакше добар избор подесити између две до три стотине кандидата, — јер толико има удових свештеника — него између њпх пет шест прндворних. Но да не би како год мирски иридворне од еиисконских столпца истиснули, могао би се донети статут, по коме половина еппскопа треба да је из мирског а половина из монашког свештенства. Једпима као п другима треба да су сва врата отворена.