Српски сион

С ТР . 210.

„СРПСКИ СИОН."

П Р. 14.

Нама односно Епарх. Консисторнји поред образложеног извешћа на рсшавање подноснти. Предизложено расположење саопгатава се Пречасности Вашој на ту сврху, да исто како подручном Вам парохпјском свегатенству, тако и благочастпја нашег хрига ћанима, знања и строгог придржавања ради обнародовати и у надлежни протокол окружних наредаба дословно уписатп дати

не пропустите, с том опоменом. да ће сваки онај, који се по овом расположењу Нагаем владао неби, пего би и иа даље за сваку маленкост, обнлазећи свога пароха и протопресвптера к Нами долазио, безуспешно кући својој вратити морати.

У Јхарловцима

12, (24) марта 1891. Г еоргије

р.

ПАТРИЈАРХ.

Неслужбени део.

СЕ1ШР ЗА ОБРАЗОБА&Е МАНАСТИРСКО-ШОНАШКОГ СВЕШТЕНСТВА. Од Јеронопаха Сергија Шахрах-Нини^а. (Наетаиак.) |Кли ја ннти хоћу кога да обмањујем, А зашто? нити што неистинито да пзмигаљам, већ и но други пут констатујем Факт: да је и било, а и дапас има у нас доста људн, а нарочито манастирских калуђера, који су тога тврдог мигаљења, да наши манастири, нарочито у материјалном погледу, много боље напредују иод простим и нешколованим — него под спремним и интелигентним калуђерима. Ако је нужно, да се у томе погледу на аукторитета позовем, смело се позпвам на пок. патријарха Гермаиа Анђелића, који је јавно, пред многима врло често, не само исповедао, већ озбиљно и доказивао, да су за манастире бољи и згоднији — прости, из разних нижих сталежа рекрутовани калуђери, него образовани богословци, или пначе интелпгентнп људм. Нарочито Је пак исповедао и доказивао да су за управу манастирску и материјално унапређење св, обитељи далеко способнији од шустера, бербера и свакојаких занатлија за архимандрите, игумне и настојатеље промовисани прости калуђери, — него свршени богословци, јуристе и доктори, који као образовани дворски калуђери дођу иа манастирску унраву.

„За то — говорио је од прилике пок. патријарх — јер прости калуђери, или од проетих калуђера поставши манастирскн настојатељп, боље назе на манастирску економију, имају ограниченије потребе, немају оних ра<коганнх господских навика, које манастир разоравају, него су с малим задовољни — а што је главно : не очекујући већа досгојанства, привезани су за манастир, те су интересима манастирским у сваком погледу вернпји и оданији, него од образованпх дворскпх калуђера поставши архимандрити и манастпрски настојатељи са својим раскоганнм господским навикама, к°ји су тек привремено на челу манастира, те изгледајући обпчно на митру владичанску, сматрају манастир за згодно земљиште. а манастирско добро за подесно средство да час-пре до жељене мете достигну, — а уз то као у онште троми и неуки економи пусте да манастир материјално посрне, те тиме очевпдно документују да су за манастир и манастирску управу* неспособни ?" Тако је ето мишљење имао и тако говорпо иокојнп патрнјарх Герман о калуђерима — а да је то, што је из уверења