Српски сион

С гр . 214.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 14.

ЗШСНОСТ НРДБСТВЕНОСТИ (ИОРАЛД) ОД РЕЛИИЈЕ.

С руског превео ђорђе пл. Бота, свештениЕ

(Наставак.) јако и дубоко утиче хришћанска религија спасоносно и освећујући, еле како нравствено утиче на сав народни живот, о томе нас може врло јасно уверитн на пр. то, кад испоредимо васпнтање у хрпшћанских незнабожачких народа, кад у опће испоредимо хришћанску и незнабошку кућу и нородичан живот, кад испоредимо одношај између мужа п жене, међу родп тељима и децом, међу господарима и слу гама код хришћана и незнабожаца. До душеналази се нажалост н по многим хришћанским кућама породичан п домаћн живот такав, који је са свпм противан хригаћ назорима. Али нема сумље да узрок тој жалосној појави лежи у таким приликаМа, које ничега онћег немају са хрпгпћанском религијом, на пр. у властитој користи појединих породичних чланова, у недостатку љубави међу њима, у породичном раздору или у гресима, у неверству, у пороцима којима је заражена једна или друга иола породпце — дакле у опће у делпма и одношајпма, који се косе са хрпшћанском религијом и које строго релпгија забрањује. — Алп за то тамо, где чланови породице живе у таким узајамним одпошајима, како им хришћанска релпгија за поведа — тамо породичан живот протиче у највећој љубави и наклоноети, у правој срећи, те по свему носи печат потнуне племенитости и чистоте — у опће. потпуно је нравствен. За доказ тога. колнко је великог и славног у нравственом погледу произвела и производп хрншћанска религија у човештву, можемо а и треба спо менути разне заводе, савезе, другптва и братства; у опће треба споменути дела и рад хрншћанског милосрђа п добротвор ности, — једном речи све оно, пгго је учииила и што чини хригаћанска вера иуиа жарке љубави да уклони или бар да убла жи телесне н нравствене беде и невол .е човечије; — гата је учпнмла т. ј како се стара и негује сиротињу и болеспике како се стара за оие, који су пали илп изложенп оиасности и који трпе разне невоље ; —

гата је учинила да нравственост има успеха, да се уништи или ослаби неморал. — За све то треба се позвати на оно доброчпнство које је свегла трага оставило за собом пролазећи кроз велике редове верних хригаћана свију времена, и које је учинпло пајвећа п славна дела тамо, где је на име дубоко проникло у хришћанско друштво; треба се позвати на то доброчинство, с којим испоредивши делатност морала без религије остаје једно велико нигата. — Даље, неопходно је овде споменути и она времена и прилпке човечијег живота. у којима вргаење нравствених дужности па пр. према блнжњима, не само да се не може надати награди и благодарности, већ на против тражп и игате потпуног самопожртвовања, шта више доводи у опасност и сам живот добротвора, као што су на пр. времена опћег гоњења, заразне, епидемичпе болестп и т. д. када се, као што се видн, под притиском ужасних свеопћнх беда. угушују у човеку евп пнстпнкти, осим инстинкт самоодржања. Док се као делателна показује једино хригаћанека љубав, која је у пуној бризп за самоодрпцање п самоиожртвовање према блшкњ"ма, увек довољно снажна, да остане верна захтевима нравствених обвеза; дотле међу тим морал без релпгије у таким приликама постане немоћан и нигатав. И тако ми овде наилазимо на ново на једаи пут нсторијски доказано сведочанство, да се само у хригаћанској релпгнјп иалази довољно снаге за извршење и најтежих нравствених обвеза. При том нам излази пред очи непрегледна светла чета хришћанских мужева и жена, тврдих и силних у вери, који се често провлаче кроз целу хригаћанску историју, који не просто само лично и тако рећи за себе ироводигае живот тако нравствено чист и пун разноврених добрнх дела и украгаен сваким доброчинствнма, да им гата вшне и незнабошци често не могаху одрећи свога иоштовања, већ којп ради свога религиозног и благочасгивог живота у иравстве-