Српски сион

Б р . 14.

„СРПСКИ СИОН "

ном погледу, беху као со оној гомили, у чијој се средини налажаху, и који далеко расиростреше религиозно и нравствено препорођење и обновљење човегатва, гато није у стању учинити никаква теорија философска и никакав живот оспм — жпвот вере. До дугае Хелвеције, Францу ^кп философ из прогалог века, одриче такав важан значај религији по нравственп живот, и са свим ипаче мпсли. По његовим речи ма, верни никако не ирипадају оном броју, који ревније и верније од свпју испуња вају и чувају законе, они их па име впгае него ико наругаавају, јер религиоз 'а лажна вера јесте и остаје за свагда и сваког отровни извор. Али то пребацивање напе рено против целог хригаћанског света без икакве основе остало је и најпосле увек

остаје тежак грех на савести ауктора, као ничим незаслужена клевета против онога, гато је учинпло човечанству права доброчинства На против, питамо ми, где се највигае наругаавају и газе закони божији и човечији ? Где се јасно иоказује насилна нравствена суровост и дивљагатво? Где се па најгаднији начин прелазе грапице сваке пристојиостн и учтивости? Где се осмелигае са свим јавно нроповедати нову нравственост, коју би гнушајући се презрео сваки разуман човек ? Где је унигатен и сами ирости нравствени појам о оном, гато се зове моје н твоје, и где је без трага игачезло свако ираво и правпчност обвеза па и нроста обазривост према другом? (Наставиће се.)

НЕШТО 0 БУДУ1\ЕШ „7?ШЊ7 ШШИЈА. (Посвећено г. Дру Ники Максимовићу.)

к

■ 3 едан од на]важни]их предмета, који оче^кује ријешења и коначног утврђења још за трајања ове саборске нериоде, то је „уређење енархија," јер уредба од 30. јула 1871., но којој се данас равнају наше епархијске управе, нпје заиста заслужила, да се и даље подржава, да јој се вијек продуљује. 0 нецелисходности и неупутности данашњег уређења епархија наших, чула се је и ио јавним листовима кад и кад по која жалба и тегоба; али још више, далеко више нало је ријечи нигђе незабиљеженијех против тога „уређења," које се за 20 година свога битисања показа, да ни из далека није кадро постизавати онога, што му наслов каже, — показа се, да за тих 20 година ред у епарх. управи ни за длаку није у напредак крочио, ојачао. И ако сам и ја о овом предмету већ и јавно писао, и приватно разговарао, нека ми се не замјери, што ћу и овђе у овом баш надлежнпм листу, неколико ријечи о томе рећи, и читаодима његовим на расуђење поднијети, те нека премишљају и суде, па да и своје назоре у овоме листу изнесу, не би ли се у свима нашијем прилошцима о овој теми бар једно зрнце нашло, које би на корист реда у епархијама могли усвојити и они надлежници, који стварају будуће „уређење епархија," и који ће

код расправе гога предмета у нашем саоору одлучну ријеч водити. А све ми се чини, да ће из „Сиона" оваки гласови лакше допријети до надлежних мијеста, него ли из иначе наших честитих лисгова, у којима се до сад о оваким сгварима писало, али којима је главно у програму иолитика. Данашње „уређење епархија" просто рећи не ваља. Ја судим по искуству стеченом у горњо-карловачкој дијецези, а на сву прилику неће боље бити ни у осталим дијецезама наше митрополије. За то у овом разлагању узимаћу примјере само из горњо-карловачке дијецезе, која мн је најпознатија; и ако би се нашао ко из другијех дијецеза, да о овој сгвари своју каже, нека каже, и ја мислим, да би његово разлагање овоме моме дошло само у нрилог. Но досадањем „уређењу еиархија" од 31. јула 1871. има епархијска управа горњо-карловачка 75 чланова. Ту не рачунамо епархијску скупштину, која има сама за се далеко преко стотину чланова, него рачунамо само епархијску конеисторију, епарх. админ. одбор, и енарх. школски одбор. Ти чланови расијани су по свијем крајевима дијецезе, од Зрмање до Јасеновц', на од Бојанаца у Крањској до Небљува на међи босанској. Епархијска скупштииа од 1871.,