Српски сион

С тр . 234.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 15.

рандуму, и уверење и иоуздање у силу и моћ његових разлога и навода. Сваки је присутни своје нејасно нашао у меморандуму као јасно, своје неразумљиво као разумљиво, а све што је ко приметити хтео, то је већ из меморандума чуо, и то не само као просту примедбу, него већ расправљену, рашчишћену и — одбијену. Особита се допадљивост могла читати са лица присутних онда, када је меморандум о томе говорио и раснрављао, како наша црква и школа, наше евештенство и учитељство, па и сам наш народ крај својих великих и лепих милијонавелико и лепо — гладује, крпи, натеже и кубурп! и кад је казивао и доказивао, шта и како дч се са нагаим „благом народним" чини и поступа, те да и наш народ сав, без разлике стања и сталежа — по примеру других народа плодове трудова својих ужива, од својих пара > ксристи има. Но ко би и могао изређати сва иреимућства и лене стране меморандума ?! Та по закључку зборовском штампаће се исти, разаслаће се на нреглед и проучење и тада ће му позната бити цела садржина, видиће му се сва лепота То и не беше наша намера, друго нешто хоћемо да напоменемо. Покупити толика „дата", прибавити толике доказе, све то лепо у ред довести и ставити, све што је нужно ' довољно расветлити и разбистрити — е боме је то труд, боме се томе хоће и иште знање и умење! И све нам је то у свом меморандуму преч. г. намесник, Светозар Петровић дао и иоказао. На таком делу преч. г. намеснику само се искрено честитати може. Али не! Само честитати — није доста. Ваља му искрено и срдачно заблагодарити на доброј вољи и уложеном труду. И ми овим од своје стране то радо чинимо, а држимо, да не ћемо погрешити, ако зар и у име целог збора истом преч. г. намеснику срдачну захвалност изразимо. Преч. г. Светозар Петровић осветлао је свој образ, учинио је своје: утрво нам је стазу, показао пут, дао нам средотво и начин, да до цељи дођемо. Не дођемо ли — наша је кривица! Ако с« ми не будемо мицали, ако не будемо кораке чинили само за то, што смо зар већ у напред уверени, да цељи постићи не ћемо, да нам влада тога нашег права, права „православног патронага" признати и потврдити не ће хтети — ко ће нам биги крив? Па онда. Можемо ли, управо смемо ли ми од некога пра-

вити страшило и нечовека: бедити га очувством и мађијством, наметати му незаконитост и неправичност? Имамо ли ми узрока и разлога, да тако о нашој влади мислимо и судимо ? Или: иштемо ли ми што претерано, што протузаконо? Не! Ону исту правду и правицу, коју је висока влада другима доделила и одсудила и то гласно и јасно, са примедбом, да то важи не само за овог или оног, него за сваког — без изузетка и без искључења икоје вероисповеди! Па за што онда, да не куцамо, не тражимо, не иштемо ? После читања меморандума — пошто је већ подне у велико превалпло — заказан је даљи рад после ручка и отишао је сав збор на „обед" и то — нузгред буди речено — код нашег старог куће-домаћина, Јоце Мартиновића ; ту смо се уз пријатан разговор и братску реч мало јелом прихватили, а јело — по српском обичају — румеником залили. При ручку пале су итри здравице, две од странс старијег, а једна од стране млађег свештенства. Прво је устао парох Сиришки и молећи г. протопресвитера, да му опрости, што ће њега, као по звању најстаријега обићи, наздравио је ономе који је од свију присутних заслужио искрену захвалност, на име нреч. г. намеснику Светозару Петровићу, пароху В. Ст. Миклошком. Одао му је у име целога збора свако признање на уложеном нежаљеном труду и изрече му срдачну благодарносг са жељом да му Бог подари дуг живот и повољно здравље. Збор се одазва са: Живио ! За тим устане парох ново-свето-ивански и наздрави председнику зборовском преч. г. Лазару Нонићу, пожелив му здравља и живота замолио га је у име целога скупа, да као пре^седник одржане конФеренције, а још више као особа нашој цркв. поглавици мила поради колико више може, да се иста висока особа за ствар дадас расправљану својски и топло заузме. Збор кликну : Живио ! После тога је устао и опет парох Сиришки и наздравио је Његовој Светости, Господину Патријарху српском; исказао је своју тврду наду и пуно уверење, е ће Н>егова Светост радо хтети прихватити и потпомоћи ствар, којом се тежи за олакшањем стања народног и свештеничког, јер је он човек, који је ходио и сам стазом канеланском, а као протопресвитер добро је опазиои уочио потребе свештеничке, па и народне. Збор одушевљено отпоја: Ис пола ети деспота!