Српски сион

Б р . 15.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 235.

Одмах после ручка — пошто су се они издаље због рђава пута за раније кући крећатн морали — отишло се онет у српску школу, где сви присутни искажу и изјаве, да немају ништа на меморандум приметити, који је у целини потпуно добар и јасан, само парох Сиришки примети и предложи, да се шај меморандум на оа%ем збору свешшенстава о«е еаархије, који би се у Темишвару одржаши имао, јоги једном аро учи и ирешресе, а за шим прихваши и сабору с ареиоруком аоднесе. Предлог је усвојен. Нема сумње, да ће на збору свештенства епархије ове радо бити виђени и свештеници других епархија, шта више рекао бих, да ће ови својим доласком браћи на збор благодарношћу задужити свештенство епархије Темишварске. Како је већ три сата по полне ирошло, то 'Ђјр ШЛЊЕ ЗБОРИ, |||^».нонимни чланак, који је у 11. броју „Вршачког Гласника " под натписом „Наша јерархија" предан јавносги, изазвао ме је и потстакао, да речем какво је заиста ®актично стање ствари, а и гшсца споменутога чланка да изнесем као човека, који има слабо мигаљење и кратак поглед на нашу јерархију. Ко жели своме народу напретка у просвети, ако буде објективно судио и данашње прилике у достојно нризрење узео, неће на такав начин наиасти црквену поглавицу св. Патријарха, што поиуњава више наше калуђерство мирским свештенством. Радњу св. Синода у октобру прошле године јавили су сви наши листови; ти листовмјавили су и то, да је оскудица у кандидатима за епископство приморала св. Синод, да дијецезу темишварску остави и на даље обудовљеном. Није било православног Србина, који тада са великим заинтересовањем није хтео да покаже начина, како би се дошло до попуњавања дијецеза са способним кандидатима. Сва та мишљења и сви начини кад би се примили и нашли одзива код надлежног Форума, воде нас размаком од више година у будућност. Међу тим попуњавање дијецеза ствар је такове природе, која не трпи никаквог одлагања. Св. Синод одсечно рече и закључи: нема кандидата. Показати такове у калуђерству, које писац на уму има — било мује апсолутно

неки — не могући и даље чекати — кући одоше, а други остадоше, да ствар крају приведу. Е тако, драги читаоче, ми на збору бисмо, и на збору такови збор зборисмо. па о том збору и теби дојависмо, да и ти чујеш и знаш, шта мислимо и како судимо. А са збора дођосмо — милом Богу хвала — здраво и весело. Весело, да, а и како да не, кад сви знаци казују, да ће сванути — и то скоро — и Србину и сриском имену, његовој цркви, његовој школи, његовом народу. Сијнуће зар и Србину лепши дани, упутиће се и потећи зар пристаништу среће и напретка и српски брод, а да то тако буде, гледајмо и старајмо се, да нам 1. (13.) априла о. г. започетог дела сазре плод! Један од збора. ВИШЕ ТЕОРИ. немогуће, а требало је, као шторекох, дијецезу попунити. Смрт горњо-карловачког и бачког дијецезана довела је још и вигпе наше позване Факторе у неприлику, шта да раде и каква средства да употребе, да би попуњавање дијецеза могло целисходним бити и потпуног оправдања наћи. Расцеп, који је од носледњих година међу нашом јерархијом вишега реда и њеном паством наступио_, морао је и мора зрелог мислиоца да побуђује да мисли како би до изравнања, до сугласа могло доћи, јер борити се а знати да је исход: бити побеђен, значи ићи у сигурну пронаст, којом ће се трећи знати користити. Такове прилике морале. су руководити црквеног поглавицу, да се стара за кандидате; но спрема од више година — писац спомиње десет и више — и неодложно попуњење дијецеза долазе у опреку, доводе до закључка, да се је требало из те немиле неприлике извући обративши се на другу врсгу нашега свештенства — на мирско свештенство. Нека ми писац не замери, ако му ево отворено кажем, да је он изгубио из вида задатак свакога човека, који треба да прогресивно стуиа и неки успех получује, којич ће се користити и он сам и сви остали. Зар је свештеник, чим се је оженио, већ предан заборавности, зар су сви његови послови искључиво физички , клоне