Српски сион

Б Р . 15.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 229.

узбуђеље релпгиозиог чуства характер дубоке емирености или велике свечаности — на пр. у моменту исповедања својнх грехова, или у време прпмања св. тајне Хрнстове, када врло јако осећамо у души својој дејство спасопосне благодети бо жије — зашто се на име у таким момен тнма особито лако и често решавамо и обећавамо, е ћемо се нравствено поправитп, жпвот свој добру посветити, обећавамо озбиљну борбу са грехом? Најпосле то осећају у души својој само искрено вери одани људи — али зар се тиме по ново не доказује, да је религија сила пуна вере п наде, која управља нравственим животом човека? Даље, зашто притичу к благодетним средствпма, која се налазе у св. писму, у молитви, у црквеним тајнама — особито тада, када имају да изврше најтеже нравствене обвезе, када по томе осећају, да им је потребна виша нравствена моћ, више готовости, чврсте воље и разумевања, у место нризнавати их у властитој души ? Зар није то још један доказ из искуства, да'доиста само релпгија толико има нравствене моћи, као нико и ништа друто ? Доиста, у колико је човек религиознији, у толико впше вера треба да из унутарње неопходности освећује и његов практпчан живот с тога, што ће га страх божијп и љубав к Богу по себи уздржавати од сваког па и ннјмањег греха и улеваће му радост, пгго жпви и радм по благој божијој вољи, дакле — иравствено Најпосле за доказ тога, да нравстве

ност само од религнје позајмљује онаку моћ, какву нема нити може дати нерелигиозан морал, треба обратити пажњу на доба, у коме је страдало човештво и бедно било. За нерелигпозан морал, неизбежна беда и страдање јесте коначна међа слободе, ту за њу нема нравствене делатностп, или бар та делатност о.гранпчава се на последњн стеиен, онда за њу остаје само да се одрече сама себе, да се одрече властпгпх принцппа На нротив релпгија и благочастнје из самог страдања изводе за себе нравствени подвпг, узпмајући га на се радо и са готовошћу, те налази у њему најверније средство радп укрепљења моћи, воље н јачипе духа, која је неопходна да се може постпћи царство божије на земљи, и да се може приуготовпти за небесно царетво. Еле религија нружа могућност, да се могу испунити нравствене обвезе п тамо, где је то са свим немогуће нерелигиозном моралу. И тако тачно посматрање псторије и искуства живота пружа нам силне доказе у корпст пашег уверења у погледу зависности нравствености од релжгије. Али може бити, да има кога, који би рекао, да нам баш историја и искуство живота ирестављају и иружају довољно снажне нримере, који са свим протнвно доказују. С тога нам остаје, да још пажљивије посмотрпмо те иротивне примере и да побијемо из истих изведене закључке, који изгледају да противурече нашем мишљењу. (Наставиће се).

ШО СЕ СБРШАВА ЛИТУРША ПРШОСВШНИХ ДАРОВА.

правом се тврдити може, да се од церда/- локупног броја богослова, који у најновије време с године на годину свршавају богословију у Карловцима, врло незнатан ^ број истих ноставља за ђаконе код већих цркава и приставља за капелане протама и остарелим и изнемоглим свештенпцима. Па како се ради, онако и бива! Данас свршени богослов чим се ожени, одмах се и рукополаже и то данас за ђакона а сутра за иресвитера. Више од половице новорукоположених клирика — може

се рећи — поставља се одмах ио руконоложењу или за администраторе парохија или избором за самосталне парохе, а мањи део истих атсо неко време ђаконише или капеланише код које веће цркве. Ови последњи надзирани и руковођени од својих старешина науче добро служити и тачно све функције обављати ; дочим од оних првих, који из скамије на парохију дођу да самостално њом управљају, многи и многи ни служити ни разне црквене Функције вршити не знају, већ их у том или цркве-