Српски сион

Ст?. 223.

В р . 15.

рал, кога проповеда хришћанска религија, испореди са практичним животом њезиних последоватеља, и ако преставе себи до чега би допгла ствар, када не би светска управа, закони и остало на пут стојалп преступима, ако би само једап дан уништени били закони, то треба знати, да бп утицај религије на морал врло незнатан бно". Но држећи се тнх речи, мп ћемо пре свега сноменути то, што је и сам Шопенхауер морао просто призиати, да хриш ћанска религија износи у своме учењу изврстан морал, и већ тај Факт, који и сам нризнаје, требао би га одвратити од тога, да без икаквог даљег расуђивања, не пребацује хришћанској религији, да је њезин утицај на нравственост и сувише незнатан. Тај Факт при озбиљнпјем испи тивању треба пре евега да покаже филосоФу, да владајући грех у роду човечпјем пма тако јаку привлачну снагу, да човека од ње не може отети закон и казна, ако грех у клпцп пе уништи религија. На жалост морамо иризнати. да нрав ствен живот у последоватеља -хришћаиеке религије врло често не одговара нравственим захтевима и хришћанском учењу. Но повод и узрок те жалосне нојаве ипак није религпја — која са свпм јасно и одређено захтева од својих последоватеља безусловне послушности своме учењу и нравственнм иравилиМа, а сваку непослушност најстрожије осуђује и нозива на кајање и поправљање — већ то, што су многи њезини последоватељи хришћани само по спољашњости, не носе га у дубини срца свога; што се такови само по спољашњости приљубљују хришћанској религији и сматрају себе за њезине исповеднике, а међу тим нису хришћански ре иигиозно расположени. Еле нребацивање, да тако многп хришћани не проводе нравствен живот онакав какав се очекује, у опће се не одиосп на хришћанску религпју, већ на оне, којп се са свим н својевољно одричу њезиног благотворног нравственог утицаја на њи хово срце, живот и на назоре њихове, или другим речпма, то нребацпвање и порицање треба да је управљено не нротив саме религије, која има сва средства, да

утврди међу људнма добру нравственост, већ на име против онпх (људи), који ју порпчу. оировргавају иликоји јој се противе. А да тамо — где релпгији не сметају утицатп на душу и срце, већ на против желе и траже таког утицаја, и где је тај утицај прешао у унутарњи духовни живот човека, или бар постепено прелази — религијазаистатребада чистии освећује људе у погледу нравственом — то често и против воље признаје и само неверство. Заиста, зашто на пр. неверници, који пначе тако лако чине нравсгвене преступе и никако се не стиде греха па и не желе га знати, врло строго и жестоко приговарају онда, када виде нравствене ногрешке или у опће што рђаво у оних људи, који обично ироводе или се бар старају да проводе благочастпвп живот? Зар се у том суровом приговору на име жпвоту такових људи не очитује нриродно и против воље признање, да се религија и нобожност с једне а ненравственост или у опће грех с друге стране — никада пе мире међусобно, већ на против истинита и непритворна побожност, која потиче из праве религиозности, мора наћи израза такође у нравственом богоугодном начину живота? Зар не добијамо на тај начин у том назору — који тако често и са убеђењем заступају неверници — нов и врло јаки доказ. да нравственост зависи од религије? У прилог истпне тога мншљења можемо навести нове доказе одмах, како пажљивпје посмотримо себе саме — неке наше побуде. Зашто на пр. своју тврду намеру, да ћемо се нравствено поправити, своју тврду намеру, да ћемо у опће живети и радити правсгвено, зашто обично то облачимо у особити облик религиозног обета и на тај начин иосвећујемо ту намеру Богу? Шта нас друго побуђује на то, ако не та мисао, да се тим религиозним чином више и јаче обвезујемо, да ћемо тачно чуватп и иепрестано испуњавати своје нравствено предузеће, а нехотице тиме доказујемо, да се само у религији налази довољно јемства за очување и извршење нравствених правила? Зашто је на нр. у моменту врло јаког религиозног узбуђења нашег духа све једно — имало то