Српски сион

С тр . 244.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р. 16.

ни то, да — као што образовани калуђери могу да имају „раскошних господ ских навика", — тако исто и прости ка луђери могу да имају „раскошних иросшачких навика", које манастиру тако исто, ако не још и већма, шкоде. — Најзад треба истину признати, те рећи да за решавање економских задатака прп манастирима нису дорасли нити прости игумни, нит' образовани архимандрити, јер ни једни ни други немају у економским на укама стручнога образовања ни спреме, а без тога не могу се ни једни ни други хвастати својим бог-зна каквим економским врлинама. Једино, што иде у прилог простим игумнима, као манастирским настојницима, то је, што су они на управи манастирској обично сталнији, него образовани архимандрити, који већином имају виших амбиција, те изгледајући на внше своје унапређење, нису иривезани тако чврсто за манастир, као они, који су врхунац среће и задовољства ностигли, када су настојницима манастирским постали. Про визорно намештање образованих архиман дрита на управу манастирску нашим је манастирима без сумње много шкодило, јер могло би се доста конкретних случа јева навести, да су наши многи манастири матерпјално посрнули баш нод управом такових нровизорно намештених настој ника, па то је највише и дискредитирало вредност образованих манастирских калуђера. Али ако је то до сад тако било, не стоји да мора тако и у будуће бити. Манастир је свакако тако важна институција, е заслужује, да и образован човек цео свој живот и све амбиције своје за њ' привеже. За манастирске управитеље тре ба постављати такове образоване калуђере, који ће без икаквих споредних

тежња и већих амбиција — све снаге своје и цео живот манастиру и манастирским интересима посветити. Архимандрити, који чезну и жељно изгледају на митру владичанску, те који данас јесу, а сутра нису у манастиру — не треба у опште да имају места на управи манастирској. Њихово место нека је при па тријаршији и епископским дворовима, да буду помоћници црквеним јерарсима у тешкој црквеној им уирави, па ако баш морају носити титулу архимандрита кога већега — манастира и ако не би било др\гих извора, из којнх би им се извесна дотација определила, нека им се од истих — већих и богагијих — манастира изве сна пристојна плата дозначи, да би могли сходно своме вишем црквеном достојанству и ноложају живети и са нотребним снабдевати се — али само нека су даље од манастира и нека делотвбрно не утичу на економију манастирску, — коју треба иоверити у богословском и економском правцу образованим калуђерима, а управу манастирску од таких калуђера по заслузи унапређеним и доживотно намештеним игумнима који ће цео живот свој посветити духовним и материјалним цељима и интере. има тих светих задужбина. Наравно да ће се ово моћи остварити тек онда, кад засебна монашка школа буде образовала и давала нашим манастирима у богословском и економском правцу добро образоване калуђере, који ће по спремн својој у стању бити уснешно решавати како духовне и задужбинске — тако н економско-материјалне задатке наших манастира. Док то време не наступи, дотле ћемо морати бнрати од два зла оно, које је мање, те узимати за калуђере и манастирске настојнике просте људе, који духовне и нросветне задатке манастирске нренебрегавају