Српски сион

С тр . 258.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 17.

§. § 7. и 13. одс. II. А. п Б. предхва љеног кр. рескрипта дужност чланова црквене општнне, да те прилоге уредно доприносе. Саборски трошкови имају слично обележје, будући да служе на подмирење нотреба срп. прав. нар. дркв. сабора као у смислу §. 1, саборског уетројства нотвр ђеног превишњем решењем од 14. маја 1875. застунства православних верних у опсегу срнске митронолије у стварима цркве, школе и на ове односећнх се, заклада. По томе и у погледу тих ирилога постоји за све чланове црквене општине дужност одређена § 7. и 13 одс. II често хваљеног рескриита, да их уредно доприносе. Томе досљедно мора се бирачко право

члаиова црквене општнне од уредног плаћања и ових — обе врсте — прилога условити тим пре. што су члановн црквене општине нрнпадппци не само општине, него као такови — еиархије и митропо лије, н имају н према овој впшој цркве ној заједници такође дужности које вршити морају, кад хоће да врше и права, која им пристоје нрема истој заједници. 0 овоме се славнц енарх. адм. одбор с тим налогом извештава да ову наредбу свим нодручнлм црквеним општинама знања равнања и сходног поступања радн обзнани. Из седнице саб одбора, држане у Карловцнма 11. (23.) анрила 1891. Георгије с. р. Патријарх.

Неелужбени део.

0 ПРШТШ1Ш&У НАШ0Ж ЦРКБЕНИЈЕХ КМГА У СШЈЕВУ.

ослиЈе толиког говора и нисања джл 0 овоме иредмету, са страхом Божјим и по дужности својој, хоћу и ја, да, као редовни трудбеник у ово ме послу, оппшем ток ове радње и означим прилике, које су је пратиле, да што вани читаоци овога цијењенога листа могу имати прави појам о појаву, који је ство рио епоху у српском црквеном и књижев ном животу овијех крајева. Не можемо, а и не треба да се пра вимо малом дјецом, кад озбпљпо вал.а иресуђивати прилике овостраног црквеног и нолитичког живота. Прештампавање нашијех црквенијех књига у Сарајеву, и:<азвала је црквена иотреба и иолигаички разлог Зна се, да су многе наше цркве нослије буне и рата остале нусте, порушене или снаљене од душманске руке ; зна се. да су многи наши свештеннци једнога и дру

Од нроте Тоше Алагића, проФесора богословије у Рељеву. гога реда, па и многи други побожни људи, кад су остављали своја огњишта у страху од немиле судбнне, да сачувају сво.ју еветпњу од обесвећења и пронасти, скуиљали оевећени прибор својијех цркава, те га у ковчезима закопавали у земљу, или га иренашали у монархију у оближње цркве, надајућн се, да ће га онет наћи, кад се рашчисте времена; зна се, да су многи од њих нонијели са собом многе црквене књиге и утвари, од којих је иретежан дио пропао које услијед ириродне или насилне смрти тијех људи, које услијед невоље, која је тада те људе гоннла; зна се најпослије, да су многе наше црквене књиге, што дугом употребом, што неуредним држањем и пропале. Кад свему овоме додамо и овај значајни Факт, да је од времена, кад је настао мир у овијем крајевима, до данас нодигнуто, об-