Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 261.

да су манастири религиозне институције. којима је главпа цељ, да се у њима на вечпта времена, за спасење душа иобожних и дарежљивих оснивача, топле и искрене молитве Богу нриносе. Манастири су заветне институције, основане на била тералном уговору, који у кратко гласи: „дајем ти — да мп даш" т. ј. „дајем ти манастир и манастирска добра — а желим за то, за спасење душе моје — срдачне молитве". Побожни оснивачи манастнра саздали су манастпреке цркве, осигурали манастире земаљским добрима на вечита времена — те како манастир тако и манастирска добра, предали у аманет побожннм калуђерима, — заклињући и нрекли њући их, да пм се за спасење душа њихових, док је света и века Вогу моле. Када су ти побожни оснивачи светих за дужбина давали манастирпма донацпје и даровне повеље, као да су рећи хтели : „Побожни монаси! Ево вам саградисмо велељепне цркве, да се у њима за спасење душа наших Богу молите и да за успомену нашу добра дела чините — а да можете чистој и искреној, светским и животнпм непогодама непомућеној молитви за душе наше. што више времена иосветити, као и да можете, за вечити сномен наш што обилатија дела милости и човекољубља творитп — ево вам око манастира још и ова земаљска добра, да се њима нздржавате и завет наш испуњавате! - ' Нрема томе религиозни зпачај наших манастира, као задужбинских и заветних установа, са свим је одређен — а цељ манастпрских добара са свпм јасна и добро позната. Ако нпкоме не пада на ум, да одриче манастирима религиозно-задуж бннски карактер — онда с тнм у свези треба п то да призна да манастирска добра нису на ино, него на то, да религиозно-задужбинским цел,има манастира, као нужно н згодно средство послуже. Јер,

ако би се манастирима нризнавао карактер чпсто религиозних и задужбинских установа — а при томе се манастирска добра сматрала за средства, која овим или оним самовољно истакнутим цељима служити имају — у томе случају не би се одговарало завету манастирских оснивача, који су средство строго за цељ привезали, па би то могло из много важних разлога да буде од кобнога значаја по наше манастире. Као што су манастирске цркве иредате калуђерима, да у њима службу божију служе — тако су им исто и манастирска добра предата, да помоћу истих цркву и манастпр одржавају, своје потребе снабдевају п чине дела мплости — телесне и душевне — у вечиту успомену манастирских оснивача; па као што се манастирске цркве не могу од калуђера одузети, тако се и манастпрска добра не могу и не смеју секуларизирати — јер би се како једннм тако и другим погазио побожни завет' манастирских оснивача, који су, заснивајући манастире и снабдевајући их са земаљским добрима под клетвом и за клетвом захтевали и заветовали, да манастнрскнм цељима служе.*) Кад пак ствар тако стоји, онда није елободно озбиљно ни помишљати на то, да ') „Сва ова села намењена су ланаетиру Крушедолу пз милосши за нздржавање и снабдевање свеше ове цркве до века, Ахин. За то, ко год на сву владу у Србцји од Бога џостављен буде од синова и сродника наших, иди би за грехе наше насдедио то ко год из другог племена, молим, да ово дрисе, аошшују и саутврде ову даровницу поменутом манастиру и ову му милост даду, пак ће их се ц Бог смиловатп и блажењејша Дјева Марија сахраниће их и благоеловити у поседу и дати им (дужи) живот и вечни покој. Али ако овс не ушчувају, не усношту ју п не саутврде, шакога иека Бог казни и сатари госиодарсшво његово, расие и у нишша обраши; нек буде ироклеш, друг Жидова и Аријанада, с њима на једном месту и нека му буде блажена Дјева Марија протпвница на страшном суду Господа нашег Исуса Христа". — Даровна повеља деспота Јована Бранковића манастиру Крушедолу од 4. маја 1496 године. (Види: „Србска народна црква, од Теофана ЖивковиЛа", стр. 59.)