Српски сион

I

Стр. 262.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 17.

се манастирска добра од калуђера одузму и иредаду у руке образованим световним економима — те да се манастирскп ириходи употребљавају на цељи, које им форум световних људи одреди. Уговор, што су га оснивачи наших манастира из побожних мотива. у чистој религиозно мо ралној цељи склопили са побожним монасима, немаправа нико трећи раскидати, па ма тога трећега у томе и на^племенитије интенције руководиле ! Манастирска добра су задужбине, које су побожни Фундатори изрично оставили манастирима п на издржавање и спабдевање свеше цркве до века амин и — нема дакле нпко права та добра и приходе њихове алијенирати и на друге које цељи — ван од оснивача пстакнутих — обраћатн. Јер, ко би то чинио, тај би газио завет побожних манастирских оснивача, обесвећивао би последњу вољу дарежљивих хришћанских душа п славних својих предака, те би тиме навукао проклетство на главу своју и постао „друг Жидова и Аријанаца." Ако наши манастири нису до сада, као што је требало, цељи својој одгова рали, — ако манастироки калуђери нпсу били срдачни, свесни и одани молитвеници за спасење душа манастирскпх оснивача, — или ако нису чинили, као што би им дужност била, дела милости и човекољубља у покој душа и у вечиту успомену онпх, који су им и манастнр и манастирска добра даровали — није кривице у томе толико код манастира и манастирских калу ђера, колико код највише наше црквене властп и црквено-народних представника, који се до сад нису ни мало старали, да то абнормално стање поправе, те да рационалним установама и уредбама доведу како манастире тако и манастирске калуђере до тога, да узвишеним цељима и преваж-

ним задатцима својпм одговарају, него су немаром својим донустили, да се корисне институције и цео по позиву своме пуно значајни сталеж манастирског свештенства тотално дискредитира и над њим смртна пресуда изрече. Ако запуштено стабло манастирског свештенства нашом кривицом, дапас плода пе доноси — не ћемо секиром на одмах у корен тому стаблу, већ ћемо покушати да га рационалиом негом од лишајева очистимо, скресавамо, прицепљујемо и тако га плодоноснпм учинимо. Народна нам повесница казује, да је сталеж манастирског свештенства био у гас некад здраво стабло црквено народног нам живота, које је богате н врло корисне и слатке плодове нам доносило, а што је данас то стабло окржљавило и наглом трулежу пошло, то је отуда, што смо га посве забаталили и у парлогу оставили. Није истина, да се калуђерски сталеж већ преживео и да за њ' нема већ никакве будућностп. Јер докле год буду узвпшена начела Христове науке светом владала, — докле год се, по опште усвојеном морално правном поретку, завети праведних хришћанских душа поштовали буду — и најзад докле год се дела милости и човекољубља и циљеви развијеније културе, просвете и напретка у свету и међу људима респектовалн и уважавали буду — дотле се никада неће моћи тврдити, да се калуђерски сталеж преживео и да за њ' никакве будућности нема. Пред очима нам је, како код римокатоличке вероисповести разни калуђерски редови у делима вере, побожности, просвете и човекољубља, још и данас предњаче свима другим људ/ким сталежима, те постизавају успехе, који служе на част и дику сталежу и имену им калуђерском. (Наставиће се.)