Српски сион

Б Р. 17.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 263.

КАРАКТЕР ВАСКРСЕ&А ХРИСТОВА У ДЕЛУ ИСКУПЉЕЕА РОДА ЧОВЕЧЈЕГА. (ГОВОРЕНО ИА ЕКСОРТИ у НИХПЕМ ОДЕЉЕЊУ КР. ГОСПОДАРСКОШУМАРСКОГА УЧИЛИШТА У КРИЖЕВЦИМА.)

делу искупљеља рода човеч]ега на1 торжаственији је Факт васкреење Христово. Оно је нечат, оно је легитимација свега онога што је Христос учио и установио. Непобитна је истина, да је наук Хрнстов, као наук божаиски пун иетине и убеђења. Пошто је пак човеку данлс слободна воља која је после Адамова сагре шења у рају, постала слаба и нејака за схваћање позива човечјега на земљп и за иснуњавање свега онога што му је за спасење његово неонходно нужно бнло, тај човек бијаше сада у души развратљив п тешко је, врло тешко, лучио добро од зла, пстину од лажи. Св. Касијан учи, да су иравославни оци, који су билп праведни, говорили: „да Бог склања вољу свакога човека на добро него инак човек може тежитн на зло г номаже, алн нестеш њавајућн својевољства. да се извршује оно, што се жели; п нестешњавајући слободе утврђава га у добродетели." (Хрпст. Чт. 1844. ч. 3.) Сва чудеса, која је Хрис тос творно на земљи, маеведочаваху, да је он прави Син божији, но највеће и најдивније чудо, што у напред олређено време васкрсе с телом од гроба, потресе душу и срце човека, он упозна у њему владику света и свога Спаса. И од тог доба иочиње са свим друга ера његова живота. Људи су дуго ишчекнвали преко про рока обећано снасење. Са сваким ишче кнвањем у уском су савезу осећаји наде, брнге и двојбе. Они живише у нуно.ј нади. Нада је поуздаио н весело ишчекива ње. Па кад се ово надање неби испунпло, што је аисолутно немогуће бил<\ јер Бог је жива п непоколебпва нстина, настало би било чувство преварене наде. У каковом стању био би тада човек? По сто нута био би беднији, јер баш оно, за чиме је тежио, требало је да га избави од вечитог страдања под теретом суда и гњева

божијега и од посвемашње пропасти. Па да се то није случпло, његова нада преобразила би се у жалост и чезпуће. Брига, она тешка брига да ли ће се човек икада снасти и отрестн проклетства, под чијим бременом могао је само да служи сатанп п његовој области,јачала би боло ве н шгетно утицала на душу и живот његов. Псалмопевац схваћа то бедно стање човека и већ се чује вапај његов: „кх г.{ЗзаконТи\*ж злчатж есл\%, и ко гр-ћсћух родн мати л\од" ; (Псалам 50. 5) а Јов страдалник овако тужи се на поквареност природе човечје: „Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико". (Јов, 14. 4 ) Па гле, Христос васкрсе! Окови ослабнше, а сужањ човек излази на слободу. Излазн пз Егинта, работе вражије, у обећану земљу; излази из мрског Вавилона у жељно очекпвину отаџбину, у царство небесно. Бећ није роб него син, пред њим нема пламеног оружја, јер улази победо носно у Едем сладости и вечнога живота. Прошла је бура која је завитлала била са Голготе а освануо пред нама леп пролетан дан. Васкрсењем коначно е довршено искупљење човечанства, нспуњена су сва старозаветна обећања, услншана је жеља н нада људи Свака сумња и чувство нензврстностн: какав ће уснех имати дело искупљења решено је једаред за свагда. Св. аностол Павле говори: „Ако Христос не уста, узалуд дакле проповедање наше, а узалуд и вера ваша". (I. Кор. 15. 14) Па ондадаље: „Ако Христос не уста узалуд вера ваша: још сте у гресима својима". (I. Кор. 15. 17.) Христос уста, сила ђаволска сатрвена је, смрт нобеђена, љубав овладала а палп човек подпгао нотнштену главу, да одане душом, да се препороди и да се спасе На основу овога најторжаственијега Факта, сви доцнијн оци и учитељи цркве учнли су. да је васкрсење Христово нај-