Српски сион

С тр . 314.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 20.

зати ни у теорији, ни у пракси из искуства живота, већ на против, и теорија и пракса живога са свим јасно и тачно по-

тврђују истинитост онога мњења, којим смо се до сад занимали, на име, да нравственост завпси од религије.

-е^^-огО-ФЗоз-

1» ЦРКВЕНО ПРОПОВЈЕДИ ^Жетврти вијек бијаше једна од најваШжнијих епоха у историји хришћанске цркве а уз то и златним вијеком црквеног проиовједништва. Црква по свом сиољашњем, друштвеном саставу, учврстила се у овом вијеку на сталном темељу и постала је моћном силом, а у одношају према црквеном проповједништву и хришћанској литератури у оиће, она се прославила оним чуднпм и свијетлим генијима. којима не бијаше равних, не пскључујући ни самих Француских проповједнпка XVII. вијека. И заиста, колико се великих мужева и необичних говорника појавило у времену од св. Атанасија до блаженог Августина! Како се чудни покрет умова појављује тада у цијелој римској имиерији! Какви се ријетки дарови појављују у ре лигиозном трвењу! Какав снажни уплнв има вјера на убјеђења људи! Како се мијења цијело друштво на глас оне религије, која се сад преноси из пустиње и катакомба и уздиже на царскн пријесто, глас оне религије која у лицу царева располаже од сад мачем, који бнјаше затупљен страшним гоњењем хришћана! Велнчина и сјај хрншћанске проповиједи у IV. веку поражава нас особито још и због тога, што се у том вијеку у немоћној држави све остало понижава и пада. Усред свеопћег н најсрамнијег понижења карактера и образованости у држави, којом су овладале дворске сплетке, коју поплавише и уздржаше варвари, разлијежу се смјели, у вишем ступњу морално-научни и говорнички гласови Атанасија великог, Златоуста, Амвросија и Августина. У империји, која се рас.падаше, једини њихов геније стоји непоколебим; они као да подижу темељ нечему бољему будућему, у сред развалина садашњости. И запста, тим грађевинама учвршћена је и украшена велика зграда цркве, која је

ШБО У 17. ВИЈЕКУ. преживела и сву славу и сав блијесак римске империје. Кад читаш бесмртна дјела св. Отаца, ти постајеш гледаоцем највећега преврата у роду човјечијем. Пред тобом усгаје древни преживјели свијет; живе и ватрене ријечи проповједника, чини се, као да нам представљају тај свијет много боље, него и сама исторнја. Живим излагањем и сликовитом тачношћу језика, персониФикују се код њих и сама апстрактна питања; све привлачи вашу пажњу као и сами живот, јер је све речено од срца, све дише истином. Велике добродјетељи, жива убјеђења, самобитни карактерп дају још већу љепоту и живост слици тога вјека, гдје ФилосоФија иде испод руке или води рат с богословљем; овдје оно, што је чудновато и непојмљиво, постаје прпродно, и претвара се скоро у реалност. С тим, тако рећи надсвјетским животом — спајаху се, у виду непрекидне нротивности, случајностн свагдашњег живота, страсти п пороци, својствени нашој нрироди. Разлика образованости и народности које је космополитска римска религија дуже вријеме сиајала, још боље увеличава чудно шаренило тога призора: хришћанство нпје дјејствовало на један начин, и народи су га примали у разним степенима и под теретом римскога јарма, и ако се разлпковаху један од другога и поријеклом, и абпчајем и климатичким условљем. Прирођене њихове особпне губише се усљед религиозног одушевљења, произве деног истинама хришћанске вјере, која растрже њихове земне окове. Спрац, Грк, Африканац, Латин, Гал, — унашаху у хришћански живот сјенке својих посебнпх карактера; шта више и саме јереси, које бијаху тада многобројне, бијаху внше народнога него богословскога поријекла. У дјелима св. Отаца вјерно се огле-