Српски сион

Стг. 316.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 20.

Исус Христос докле год се бавио на земљи овој учећи и усрећавајући род људсгси, ироповедао је и говорио народу, да је он син божји • предсказивао је, да ће га неверни људи убити и на крст распети, но да ће он опет зато из гроба славно у трећи дан устати — васкрснути. Да дакле Хрисгос нпје у данашњи дан, као што је иредсказао, из гроба устао, да ли бисмо ми тад и могли веровати и у осталу науку и речи његове ? ! Васкрс Христов уверава нас, да ћемо и ми по примеру његову једном васкрснути. Кад би човек после смрти сасма угинуо, тсад би га сасма нестало, то би он за, пело био тад најнесретнијк створ на земљи Сва уживања, сва добра. све дражи и красоте овог света, не би имале за нас никакве цене, јер би у неирестаној тузи живели жалећи што ћемо умрети и што ће нам иосле смрти свега тога нестати. Но ми данас, као прави хриптћани гледећ на Васкрсење Христово, где је Христос савладао смрт, уверени смо чврсто и стално, да ћемо и ми по примеру његову усгати у онај тамо блажени живот и уживати онде оно, што овде на земљи ностигнули нисмо. Васкрс Христов служи нам за добру утеху у толико и толико иримјера у животу нашем. Та погледајмо само живот наш, па зар не ћемо видети, да је тако често пун свакојака јада, чемера, беде и невоље од сваке руке ? Па кад човек неби имао тврде наде и стална осведочења, да ће једном доћи крај тим бедама и невољама, а да ће их заменити срећа и блаженство, ако не овде а очо за цело у ономе а још вечном животу, — то зар неби човек био најнесрећније биће на земљи ? Шта би га онда чувало да не надне у очајање? II зар неби смео онда с иравом гледати, да си тако јадном животу што пре крај учини ? Но човек хришћашш, који зна какве .је страшне муке, страдања неописива и беде нечувене поднео Исус Христос, па кад погледи после тога на сјајни Васкрс Његов и на ону славу, коју му је отац и Бог на небеси за те патње и страсти уготовио, — тјеши се тад и соколи у беди својој, те трпљиво исиија горку чашу у животу своме, као што ју је и Исус Христос испио, јер је уверен, да ће за то с њиме једном у блаженом животу ликовати. Једном речи д* речем, Ускрс Спасов улева

нам наду на лешпу, сјајнију и бољу будућност нашу. Ето видите, мила браћо, од колике је важности свегли Васкрс Сиасов но цео род човечији. по цело човечанетво! А од колике је важности и како му се ми Срби радовати морамо, то ћемо сазнати, чим мало само завиримо у историју народа нашег Сетимо се само некадање славе и величине срнске. Сетимо се силне оне српске царевине, у којој славно цароваху цареги и краљеви сриски на страх и трепет милијунима својих непријатеља! А спустимо се опет на тужно поље Косово, где ћемо видети погибију и пропаст царства срнског, где ћемо видеги како неверни Турчин подјарми и сатари славу српску, а народ српски окова у синџире најтежега ропства и невоље, Пуних 500 година трајао је тужни Србин у сужањству тешког ропсгва и невоље. Даномице хиљадама наше јадче браће испуштаху паћеничку душу своју на коцу. Пет стотина година измишљаоје зверски Турчин нове муке, којима ће мучити сваког оног, ко се чалмом не увије и корану не ноклони, те се не одрече лепе евоје вере прађедовске и дивнога славља православља. Па је л' Србин малаксао, је л' се народ — да се муке реши -- потурчио ? . . Не, није ! Он је муке јуначки ноднео. А шта му је улевало снаге, шта га је кренило и челичило да те муке јуначки поднесе? — Ништа друго, мила браћо, доли вера у будући васкрс, у васкрс боље будућности народне ! Кроз цело време тужног робовања браћа наша и ђедови наши сакриваху се по пећинама и врлетима, и ту кријомице од Турчина уздизаху молитве своје ка сину божијем, молећи се пред његовим св. расиетијем, да оноч силом, којом је он из гро'а ускрсао, ускрсне и јад 'и народ српски! Па је ли их вера у тај будући Ускрс нреварила? Не заиста није! Јер један део парода нашег пресели се ево у ове земље витешког краља и господара нашег; а други већи део оста и на даље у земљама отаца својих, где нретриље јуначки муке свакојаке, док не дочека, да му ево у наше доба ускрсну стара слобода, ускрсну из таме и сужањства вера ејајна, дична и нетакн ута, дочека да из гроба већ ускрсну ено и стара краљевина српска! Ето видите, мила браћо,. гледајући народ наш на Васкрс сина божијег, надао се и чели-