Српски сион

С тр . 308.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 20

их пажљпвије и ближе изучавамо на брзо примећујемо, да ти великп и благородни обрасци, који су нас у почетку очарали и задобили, нису без недостатака н грехова. Са мо је један Христос свет, само он један без сваког греха. 0 томе за послух свима говоре сведоци живота Христова, другови Његови — ученици, који су Га боље и више познавали, гледећп га из близу и пратећп Га подробно не само у важнијим тренутцима, већ носведневно идући за Њпм и налазећп се с Њим у разним околностима живота. Опи једногласно признају Христа светим и праведним чистнм и безгрешним, који није ннкаква греха учинио. (Дел. ап. 3, 14; I. Петр. 1, 19; 2 22; 3, 18; I. Јов. 3, 5, 7 и др.) Јован Крститељ, свети и велики пророк, ког је поштовао вас народ јеврејскн, признаваше Христа тако светим и нравствено висо ким, да не убрајаше себе за достојпа од решити ремење обуће Његове т. ј. указати му и саму најнижу службу слуге једнога. ТТТта више и сами непријатељи Христови, пратећи му внше од три године сваки корак Његов, и добро пазећи и мерећи му сваку реч Његову, не би ли га ма у чему окривити моглн — и тп не ■ прнјатељи, не могаху открити нн једне пеге, која би оцрнила чистоту Његова живота. Пилат, који је с иажњом иснитивао кривицу, којом Исуса теретпше, па и сам Јуда, признају Га за невина. На нротив овоме рационалисте веле, да сведоцп безгрешности Христоне нису могли нронићи у скрпвене мисли Његове и тајне душе његове ; може бити, да је у дубини срца Његова и било нечег грешног, на основу чега би могли тражити мерила за оцену постуиака и речи. На ово ваља одговорити, да је Сам Христос сведочио о Својој безгрешиости а то сведочанство има веома важног значаја. 0-

бично и највише у нравственом ногледу развнјене шчности признају своје сопствене недостатке и убрајају себе у прве грешнике, јер у чистом погледу њиховом и најмања нравствена пега ноказује се најв ћом ругобом. Христос, — и он једини само, — не чпнн тога, јер се у Њему не налазаше никаква основа ради признања сопетвене грешностп. Ревпосно и тонло нозиваше све друге к покајању. Он не осећаше никад нотребе каквој му било иоправцп; заиоведивши својим последннцама да моле Бога за опроштај грехова, Он то за се није чинио. Место признања греха, Христос па против, свом одлучношћу исказиваше уверење о својој без грешности, — говораше, како има власт — искључиво Њему јединоме од свију синова људскмх даровану — да другима грехе прашта, што је потврдпо када оно свечано и јавно питаше своје непријатеље: „Кто иза касх авличитх Л1 а о гр-ћсћ." (;ов. 8, 46) Те речи не беху са стране Хрисгове речи сањалаштва и лукавства, јер ово као и много друго што, ие можемо*ни замислити од Онога, чијем се чисгом и бистром погледу ншпта сакрити није могло, и којн је грех у свима њего вим тајним правцима гонио; не беху то речи обмане и лажи (и сама иомисао о томе било бп највеће богохулење!), у намери да се пред другима хвалише, јер то не можемо донуститп Ономе, који беше оваплоћена истнна и образ кротости и смнреностн. Те речи беху свечана самозаштита, која стоји иоврх сваке мо гућности, какве му драго биле кривице п подозревања гледе греха, Безгрешност Христа Спаситеља није безгрешност човека који није искушаван, у ком тајне силе зла могу заспати са недостатака п оскуднце случајева, којима би се исказале; безгрешност таког човека