Српски сион

Б р . 20.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 309.

не даје тврде гарантије у постојанству. Безгрешиост Христова има веће цене и тим већег нравствеиог зиачаја, што се Он не један пут подвргао искушењима правим а не прпвпдпим и варљивим. Апостол Павле прича о искушењу Христову, о Његовој тузи и плачу, кад се оно Богу мољаше (.Јевр. 2, 18; 4, 15; 5, 7). Какве напасти, страдаља, туге није Хрис/гос сусретао за живота Св^га, од стране људи п ђавола! Он морале нодносити н слабости, и неностојанство евојих ученика промеиу другова, неблагодарност и пакост народа; —пролазио је кроз нскушења крај-

њег одушевљења, којим га хтедоше прогласити царем, и крајњег понижења. кад га после свечаног дочека предадоше срамној казни. Но сви многобројни кушачи ие нађоше у Њему ничег себи сличног п равног, не могаху успети и изнаћи ни једног ма и најмањег греха у светој души ЈЊеговој. Христос осећаше у Себи Самом доста мудрости, великодушија, трие ња силе и спаге, којима је могао избећп сва та искушења. У Њему не беше греха; Он је савршено свет, и, по томе, Оа ннје прост човек, већ Богочовек, тако исто као што је један Бог без греха. (Наставиће се.)

СВЕШТЕНСТВО ТРРБА ш шишичк 3®§|. ацимо лн поглед по православном Српству и разгледамо ли га добро, ЧИ опазићемо, да љубав и пожртвовање / за вјеру с дана у дан малаксавају и хладне, н да се православни Срби мало по мало изневјеравају оном узвишеном на челу, пзраженом у рпјечпма : „ за крсчс часни на коклич којпх су наши стари свој иметак, своју крв п евој живот жртвовали; — видјећемо нове учитеље п тобож' апостоле, којп мјесто Христове божанске науке проновједају другу људску науку, иотајно и неопазно одвраћају Србе од Христове науке. коју хоће чак и из школа да истисну, јер се учење исте не слаже тобож' са начелима модерне не дагогије; — видјећемо мало срискијех домова, у којима се својски његује молитва, црквена пјесма п нобожност, али ћемо впдјети доста кућа, у којима се на пушта слава крснога имена н други обнчаји прелпвени духом нравославља; — впдјећемо једно велпко зло, које се увукло у наш народ и нодгриза му његов жпвот.

САВЕСНО ДА ВРШИ г ДУЖНОСТ. Ако потражпмо узроке овога зла, наћи ћемо их у нама самима, а има нх више. Један а и најглавнијп узрок је то, што свештенство олако узима катихетичку дужчост. Ми се трудимо, да смо ваљани онћинскп одборницп, да у опћини водимо главну ријеч, да утичемо приликом избора начелника н т. д , да се с њим послије таремо и нарбимо; ми се трудпмо, да стичемо имања и да угодно живимо, да се властпма удварамо, не би лп нас нотпомогле да се дочепамо мјеста у жупанијској скупштинп или у сабору и ту да гласамо за школски закон, који укида број недељних сати за учење вјеронауке. А како пснуњујемо катпхетичку дужност ? Ту морамо да застанемо и на то пптање да одговоримо. На много мјеста свештеник катихизирање школске младежи нренушта једноставно учитељу не падзирући његовог рада, заборавља на реченнцу рускога пјеснпка Крилова: „Бвда, колв пироги начнетт. нечБ сапожникљ, а сапоги шптб