Српски сион

С тр . 310.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 20.

пирожник -Б." (Т. ј, наопако, ако обућар почне пећи колаче, а колачар шити обућу.) На доста мјеста обавља сам свештеник ту дужност, али тек да је одбије од реда, не пазећн хоће ли бпти успеха или не. А мало нх је, који обучавају у вјеронауци нешколску одраслију младеж. као што су стари свештеници некада чинили. А тамо, где нема школа ? Не питајте. За то није чудо, што има доста крајева српских, гдје премноги православни Срби немају по.јма о најнужнијим истпнама хрпшћанске вјере, не знају се Богу молити, шта више ни честито се прекрститп. Ово је већ упало у очи и неким консисторијама, те су строго опоменуле свештенство на вршење дужности. Народ није крив. Он при свем том љуби своју вјеру и нема тога, ко би му је могао преотети. Оп је љуби а не зна зашто је љуби. Узмите иримјер. Дође у цркву и стоји непомично по цио сахат, не зна што се у цркви ради, не зна се Богу молити, не зна појати, не познаје пкона, да бар њима забави дух свој, а уз то слуша каквог нјевчику, који не поје већ се дере као да нпје у божјем храму — и још воли своју цркву нада све. А шта велите, колика бп та љубав бпла, кад би он спознао узвпшену науку Христову и све љепоте православне вјере и цркве — то се може замислити! То је због тога, што се иренебрегава катихетпчка дужност. Ако свештеник исиуњава све своје дужности савјесно и у цркви и ван цркве, а занемарује своје катихетске дужности према школској и нешколско.ј дјецп и одраслијој младежи, то је његов сав рад лабав, безуспјешан и тако рећи узалудан. Тако радећи може и педесет година пробавити у једној парохији и он ће увијек

видјети људе једне и исте, а како је сада почело бивати, и горе и напокон када умре, неће му парохијапин знати се помолити Богу за душу му, јер га није научио. Без сјетве нема жетве. * За то хоћемо ли да паш народ преобразимо и у њсга засадимо врлине хрпшћанске пауке, а мп прије свега обраћајмо наш рад к школској дјеци и у опће младежи То треба да је свештеникова паства, јер како ју он васппта, онаква ће битп, Дијете долази у школу а тада и под свештенмкову руку, кад му је седам годпна. Оно остаје под школском стегом шест година, дакле до 14. године. Ради ли свештеник с рачуном кроз ово вријеме, може постићи лијеп напредак. Када се дијете ослобађа од школске дисциплине и обвезе да полазп школу, то га код куће чекају све врсте послова~. То је вријеме, када обично заборавља оно, што је учно у школи и када иочиње о другом мислити а не о оном, што је учио. Али баш у то вријеме нма свештеннк да своју дјелатноет развије и сву снагу уложи, како му труд не би остао узалудан. Сада тек мора бодрнјем оком пазитн на својега ђака, долази ли у недељну вјеронаучну школу, похађа ли цркву, моли ли се Богу, исповиједа ли се и причешћује ли, како се влада и т. д. А нарочиту пажњу морао би свештеник обраћати женској дјеци. Шго ми зло стојнмо, криво је и то, што немамо матера, које бп умјеле васпптатн дјецу. Док ми не васпитамо народу добријех и иобожнијех матера, рад ће нам споро напредовати, али ће нам послије и матере притећи у помоћ. „Ако хоћете, да су вам људи велики п славни, научите мајке величини и слави."