Српски сион

С тр . 330.

„СРПСКИ СИОН"

Б Р . 21.

столском црквом, да Хрнстосх естк Бог7», или перовати са Аријанцима и њиховим једномигаљеницпма, да је он само човек? Је ли то све једно: нсноведати у сим волу вере Никејско-Копстантинопољском „И К'А Д"5\*д СИАТЛГО IV IV ЦЛ ИС \-ОДД1 |1Л " како су исповедали аностолп и сва васе ленска црква у течају осам векова, или исповедатп у пркос јасним речима Христовим (Јов. 15. 26) са западном црквом „н (V Ок1нл" догмат древној цркви са свпм ненозпат? А има јога и других чланова вере, којп се нигда не налазише у древном символу вере. Је ли то све једно: веровати у светој Евхаристији истпнитом телу и крвп Хрпстовој. ио речима његовим божанственим (Мат. 26. Мар. 5. Лука 22. Јов. VI ) као гато је веровала сва веселенска црква; или впдети са реФорматорима у њој само символ н успомену? Је ли то све једно — примати нод оба вида, како је при мала у осам векова сва васеленска црква; илп у пркос утврђеним речима Христовпм: „пТите (V иеа кси" (Мат. 26. 27. Јов. VI.) иримати само иод једним видом, као што је римска црква осудпла на то људе евоје ? Је лн то све једно : признавати са васеленском црквом седалг шајана. илп са Лутеранпма само две, и са свпм пх по рнцатп са РеФорматорима? Је лп то све једпо — имати јерархпју, која се продужује непрестаним наслеђива њем јога од руконолагања од апостола, или пе пматп? Имати литурђију, утврђену васеленскпм саборима, или не пматп ју? Је лп све једпо — признавати јединога Христа главом цркве и основним каменом, на којем је он саздао нркву своју, као гато су објас шле саме речп Христове (Мат. 16. 18.). сви оци васеленскн н међу осталима западни учитељи Амвросије Медијоланскн и блаженн Августин; — или говорити са римском црквом,да је основни камен Петар, да је пана глава цркве као тобож намесник Исуса Христа, да је он впше сабора васеленских и може судити царевима п раздавати нм царства и т. д ? И тако сад у опће да кажемо, да је

ова црква од кмда је у лицу римског епискона створнла себи врховну главу. свемогућега и непогрегапвога владара свију хришћаиа, пошла правцем скроз противним духу древне васелепске цркве и добнла карактер својственп не царству Христовом иебеском на земљи, већ царству земаљском п његовим земаљским рачупима п светскпм тежњама. Протестанство откппувшп се од римског католичанства пошло је јога даље у својим одступцима од древне васеленске цркве, У опће нротестанство, које је мислило преобразитп Христову цркву на основу саме бпблије и изучавања споменпка хришћанских старина, са свнм се је откинуло од древне хригаћанске цркве; оно је друштво, које истпна верује у Исуса Христа, али нема органичке свезе са основапнм на земљн царсгвом Христовпм, нема дакле ослонца, п увек је готово распастп се на разне секте, према разлицн назора п појмова појединих лпца, те се Фактички почело распадати чим се појавило. И тако рнмско католичанство и протестанство далеко су се уклонили од духа п завештаја древне васеленске цркве, и немају дакле нрава присвајати себп име праве Христове цркве. Кажимо дакле, је ли све једно и исто, јесу ли сва вјероисповједања истииита? Дакле нису. Како ћемо дакле дознати међу свима истппиту цркву Христову? На ово ево правнла са свим јаснога и простога. Истинита Христова црква јесте та. која прејемством рукоиоложења ироизилази од Апостола, и садржи неизмењено све, гато су предали Апостоли и што су утврдили седам васеленских сабора. Дрква та „ндздднл на и>снси :ами1 Лиостолижх п Пророкижт; крлеЗголнЗ с;3|ц*3 слл 1 олј $ Хрнст^" (Е ф. II 20)јест „столпх и оуткержденТе нстннк!," (I. Тим. III.) која има ' бећање Госнодње, да „крлтл лдока ие одол^потх еи". (Мат. 16) Дакле црква та трајаће: док је неба и на њему супца, док је земље н на њојзн људи. (Свришће ое.)