Српски сион

Б р . 21.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 329.

су били обични људн, а не искусни стројитељи цркве; а међу тим је устајало протнв п»их толико најужаснијих ђавола, непријатеља, наоружаних огњем и мачем; толико силних царева; толико силних владалаца земље, са толико искуства, хитрости и обмана, толико мучења..,." — А ево како справедљиво доказује о св, апостолима и блажени Теодорпт : „Не бп могли ти људи, велп он. не бп могли ти рибари, који жпве од труда руку својих и незнатнп су у просвети књижевпој, произносити и писати својих поука и великом силом испунити то, гато су говорили и ппсању предали — да нису од божанственог духа добили истиниту премудрост." И тако дужни смо веровати од свега срца нагаег и не имати ни најмање сумње; гата впгае дужни смо сачувати ову веру тврдо и непоколебиво. и надати се да ћемо њоме и номоћу добрих дела иаших добити спасење. Црква дакле ова устаповљена је, да чува и тумачи слово божије људнма н да је ова учитељица вере непогрешива, дакле са свим поуздана. По чему је дужност свакога који верује, да се са свнм ода тој непогрешивој цркви. Но рећи ово и овим завршити било је могуће само у дубокој древности, а данас није могуће. Тада је, као гато је познато, црква била само једна т. ј. јединством вероучења, богослужења и управљања она је обухватала све хригаћанске задруге и све помесне цркве тадањег света. Од IX. века западни део цркве под пресудним унливом римске цркве стао је да се цепа и дели од живе свезе с црквом нсточном и у течају времена образовао је тако звану римско-католичку цркву. Од XVI. века стадогае опет од рпмско-католичке цркве одпадати разни њени делови и под опћим именом протестантства образоваше посебни хришћански свет Данас дакле осим источне цркве присвајају себи име цркве Христове још две велике хришћанске задруге, или друкчије, данас постоје ноглавпто три хрпшћанске цркве: грчкоисшочна, римско-кашоличка и прошесшаншска. Услед тога намеће се питање, која је од тих трију цркава права Христова

црква? Све не могу бити истините, јер истинита је само једна, а цркве ове у многоме се разликују међу собом и искључује једна другу; а не могу бити све ни лажне, јер је црква Христова као гато смо видели, непогрегапва. Само једиа од тпх цркава мора бити истинита или гато је једно те исто „православна", и руководсгву те цркве могу се и морају без опасности предати они који верују. Која дакле од споменутнх цркава јесте права православна Христова црква? Просвећену и беспристрасну хригаћанину неће бити тегако регаити ово питање, неће бити тегако расиознати, где је истинита црква Христова У кратко ћемо навести овде учење сваке цркве, пак ћемо онда ставптп премпсе и из њпх извести логпчан закључак, која је бага пстинита црква Христова. Ако је древпа васеленска нрква т. ј. црква пре раздељења на грчко-псточну, рпмску и протестантску — течајем некокико векова верно чувала п тумачила учење Христово и у правом хршпћанском духу сачувала све своје установе — а порећп ово значпло би одрећи, да је било на земљн праве Христове цркве — то и касније саме оне хршпћанске задруге живе и раде, по духу и завегатају Исуса Христа, и услед тога достојно носе име његове цркве Говорећи краће и простпје, права је црква она само, у којој се све чува и држи онако, као гато је било у старој васеленској цркви. Верносг учењу, практици, разним обичајима, установама у опће, верност духу и завештају древне Христове цркве, сачпњавају дакле данас најглавнпје начело за суђење о православљу ове или оне цркве. Применемо ли сад ово начело к данашњим хришћанским црквама, видећемо: да не могу бити сва вероисповедања хришћанска једна и нста, јер она противурече и искључује једно друго и у догматима, и у нојимању св. писма, једном речи — у самим пијбитнијим појмовнма религије. Истина је једна и поетојана ; у њој не може бити да и не, јесш и није. Расудимо само, може ли битп једпо и I исто: исповедати са св, саборном и апо-