Српски сион

С тр . 328.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 21.

де непролазном, парочито у последн>е време. Све старозаветне претње прогив незнабожаца или идолопоклонства, негда тако заносног и за сам избранп народ, природно је да су се, по уништењу те за носне п саблажњпве моћи незнабоштва, већ лично против самих незнабожаца обратиле. Тако пзраз: „е^ди тег. Ф , икоже аЗК1ЧПИК7,," значио је за Јудеје : „Прекинн све свезе с њиме, немај с њпме никаква носла!" С тога Јудеји, пе поимајући и не осећајући живог духовног значења прпмљених завета и обећања као откривења љубави Божије, која све обнма и снасава, до крајњости су своје телесно порекло уважавали, гордилп се својим

пзбором и гајили гнушање напрема незнабошцпма, као нрезренима од свакога. Они ппсу хтели ни чутн, да то може да буде, да Бог удостоји незнабошце једна ког старања п призвања с њима. (Дела ап. XXII. 21, 22.) Али такав, вековима сачуванн црквени ред, у течају од 20—30 годпна изменио се тако. да су наследннцима завештаних блага и обећаног спасења постали до тада презрени незнабошци, а већина избраног нарбда остаде ван црквене ограде, и само заостатак спасених од овога народа имао је удела у спасењу, алн не ио праву телесиог рођења, него у онгнте без сваке разлпке и дељења од незнабожаца. (Свршиће се).

НАЧЕЛА ЗА СУЂЕЊЕ: о вјероисшшмша тштскиш, која данас постоје, а на име које је од њих истинито, и како ћемо међу њима моћи дознати истиниту вјеру, истиниту дркву Хриетову?*) Наппеао Конетантин Миљ«вић, евештеник дпјецезе пакрачке. светило је за ум натн, храна души нашој, благо срца пашег; све што је у том учењу, неоиходно нам је за наш садањи и будући жпвот, све је у том учењу и тој вери. Вера је ова апостолска, вера је ово отаца, вера је ова православна, вера ова васељену утврди ! Тако верујемо и исповедамо, Верујем томе и говорпм, верујем за то, што смо тако научени мн од саме вечне истине — Христа Спаситеља и учитеља иашег; тако а никако другачије учили су, иредали и угврдили васеленски н помесни сабори и св. учитељи цркве, а то се све садржи у православној католичкој цркви нашој. Блажени Августин вели, да иа њеном учењу почива сва светлост. „Безбројни народи, говори он, са крајњом охотом, невероватном ревношћу, чудном готовошћу слушали су свето писмо. То је учење, које се јасно н брзо разлило по свем кругу земаљском и распространило без оружја и без приномоћи човечије мудрости, људима слабим, нпским, простим риболовцнма, — таковнма, који *) Осим других списа послужио сам се овде и „Аиологетиком" протопресвптера Јована Бороте.

|ог преко свог пророка Мојспја рече древноме Израиљу о учењу својега закона ово : „да г.!3д!3т7. слокеса сЈА, иже Лза здпок-ћдагс тсв к днкк, ко сердц-ћ твош7., и кх д$ши ткоеи: и да ндклжеши НЛШ СКШкЈ ТКОД II ДЛ ВОЗГЛЛГОЛЕШН IV НН \"А С'1;длн К7. дол\У, н ндмн нУтел\7., и лежл н КОСТЛД : II НЛКЛЖЕШИ А К7. ЗНЛЛ\ЕШ6 НЛ р^ЗкЗ ТК010, Н ДЛ В !5 д ^ Г 7. НепОКОЛбГ.ЛЕНЛ 1ф{Д7. ОЧИЛАЛ ткоилул . (Втор. 6. 6, 8). Ово наводим зн то, јер ово се мора казати и о свему нравославном хришћанском учењу; његове истине, његово учење и правпла дужни су испунити сву нашу душу; истине тога учења дужне су бити у уму нашем, у срцу и у паме престано увек у нама

срцу и у намети; оне су дужне бити нетако рећи, нред очима нашима: п дома, и на путу, п кад седимо и кад идемо, и кад лежемо и кад устајемо. Православно хришћанско учење у свима случајевима за нас је неопходно; по њему смо дужни мислити и осећати, говорити и делати. Хришћанско православно учење —