Српски сион

Б р . 21.

С тр . 327.

иезнање израз божанетненог, да се безгласним идолима клањаху, како их вођаху не ио слободном нагону живог осећаја и искреног саучешћа, него као робове везане за старе обичаје, предања, политичке уредбе и у опће рачуне за духовну сле ■ ноту. Каква је морала бити побожност незнабожаца, кад су им богове јавно на нозорницама исмевали? Истина иајвећи мудраци узвишавали су се но каткад пад заблудама незнабожаца до изве^ног сту нња чистих појмова (Сократ. Платон). али већи део научењака старагне се само о том, да не понизе ни у најтежим околностима у мишљењу других и своје сопстве но достојанство (Стојици) или о том, да колнко је могуће безбрижније и вееелије проживе (Епикурејци); други се пак за ■ нимаше бескорисном игром мисли и речи (СоФисте); једни опет проводнше време тиме, што су говорили или слушали што ново (Дела ап. XXVII, 21); неки су о пет тражили да задовоље дух мађијом (н. пр. у Ефесу) у опћењу са врачарима (н. нр. Павао проконзул са Елимом) ; а они пак, који су се у бригу дали како ће живети бар с времена на време. а на рочито у озбиљним и важним случајевима, стављаше питање: шта је истина? штаје управ и на што све ово ностоји? не за довољавајући се у осталом само тим питањем (Пплат). А да и не говоримо о крајњој моралној покварености грчко-римског света, о којој са негодовањем сведочи не знабошки историк очевидац Тацит. Но при таком погледу на духовно растројство незнабожаца не треба из вида изгубити то, да је природно и својствено духу човековом, да осећа потребу за божанством, да тежи истини и добру бесконачном, и услед тога, посред постојећег мо ралног разврата, мора да је врло тешко души човековој осећати исту потребу а не моћи се ослободпти опога, што не одговара потреби. За то саучешће бољих људп међу незнабошцима напрема откривеној благодети спасења било је заиста такво, као што је оно изражено било откривењем, које је апостолу незнабошком дано нред долазак из Азије уЕвропу, где је био центар и столица незнабожаца, И

Павлу се јави утвора ноћу: беше један човек из Маћедоније и сгајаше молећи га и говорећи: дођи у Маћедонију и помози нам. (Дела ап. XVI, 9. 10.) И заиста, ако су велики апостолн Петар, Јаков и Јован одређени били да проповедају обрезанима (Гал. II. 9.) (нроповедајући и незнабошцима), то за тако широко поље, за које се тражило Христових раденика, ради незнабожаца нарочито се тражио велики аностол, који би само за њих назначен н послан био од Бога, којп би готов био у Христу обухватити и напунити проповеђу по могућству цео незнабожа чки свет (не заборављајући и на Јудеје). Нарочито ради појимања или ради срамоте грчке мудрости. која је могла нризнати и иризнала Хрпстову тајну спасења у крсту, том оруђу срамне казни за безумље. — нужно је било истину Христову тако открити, како би звани лакше могли очима вере у распетом Христу гледати божанствену премудрост, која све обухвата, и у виделу Христовом јасно увидетп глупост мудрости овога света. Ради оировргнућа незнабошких веровања, у којих је тек у зачетку и развиј ■ ћу био општи и засебни живот, нужноје бпло да се и сам општи и засебни живот утврди на начелима Христове истине. Да обратимо сада пажњу на одношај ново подигнутог хришћанства напрема старозаветном црквеном устројству и Јудејству, и нами ће се разјаснити нове потребе цркве апостолскога доба. Старозаветна црква, од првих времена свога странствовања, држала се обично и постојано (и ако не увек) једног извесног рода*) као своје сред-среде и уједно своје области, и удаљавала се од других родова. Тако ]е она ишла од рода Сита, Сима Евера, док се није најиосле утврдила у избраном потомству Аврамовом, које није пмало никакве свезе са незнабошким племеннма и народима. И овај изабрани род беше наследник и владалац завета, обећања, заветних уредаба и залога спасења. Преграда, која једелила закопо изабрани народ и незнабошце, поста*) Род је тај, из кога је по обећању требао роддти се Христос.