Српски сион

С тр . 326.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 21.

0К0ЛН0СТИ ЦРШ Н ПОТРЕБЕ ОНОГ ЈШјђР СВОЈУ АПОСТОЛСКУ СЛУЖБУ I обв, кад је апостол Павао своју апостолску службу вршио, пада у * 35-ту или 36 ту годину и 66-ту или 68-му годину носле рођења Христова. Посланице је пак своје писао 51-ве и 65-те или 67-ме године. Цео дакле период апостолске службе ГЈавлове заузима око 30 годпна, а време ппсаља свију носланица око 15 годпна, ТТТта се данле збило за то време у цркви? Пре него што се Савле обратпо Христу, почели су у цркву ступати и незнабошци, као: велможа Етиопскп мало пре него што се Савле обратио, Корнилије сатник одмах за њим. Посланице своје пак почео је Навле онда да пише, када је црква Христова почела већ одлучпо да се утврђује међу незнабошцпма, јер је већ јавно било протпвљење п одпаднуће Јудеја. Тако у нрвој својој посланици (по времену) говори апостол Павао о Јудејнма : Они убише и Господа Исуса Христа и његове пророке, и нас прогнаше, и Богу не угађају и целом се човечанству противе, забрањују нам говорити незнабошцпма о спасењу, да исауне грехе своје свагда, сли па и: слешку дође гњев на њих. (I. Сол. II. 15. и 16 ) Пред смрт Павлову, докле и његове посланице допиру, црква је у незнабошком свету већ на себе навукла најсвиренпју строгост и саме власти: разумем гоњење Нероново, који је мученичкп уморио оба првоврховна апостола. Дакле у доба апостоске службе ап. Павла, а парочпто у доба писања његових посланица догодило се то, да је црква у место да се утврдила у избра ном народу, који је искључно до Христа на то одређен био, почела се она утврђивати међу незнабошцпма, и у овој иовој области била је већ у стању да нрими и ионесе крст гољења од незнабожачке врховне власти. Да би појмили, како је велика била ова благодетна промена у заједници цркве и шта јој је не достаја ло, обратићемо пажњу на одношај новоподигнуте хришћанске цркве како ка незнабошцима, тако и к старозаветном цр-

ВРЕШЕНА КАД ЈЕ АПОСТОЛ ПАВАО РШИО И СВОЈЕ ПОСЛАНИЦЕ ПИСАО. квеном устројству и ка јудејству тога времена. Незнабошци представљаху премудрим нромислом прпуготовљену „ велику жешву" за раденпке — благовеснике. Слободу и улазак у цркву открио је незнабошцима сам Исус Христос, који је својим страдањем и смрћу п сувише задовол>ио правосуђе божје за грех целог човечанства. Противљење пак еванђелију од стране Јудеја беше повод и побуда за проповеднике Христове истине, да се обрате снасоносним говором, у место Јудејима, незнабошцима. А састав римског царства, ко.ји је тада готово цео тадашњи грађански свет обухватао, пружаше спољашњу олакшицу проповедннцпма еванђелија, да без сваке препреке могоше прелазптп из места у место, у други предео пли варош, на чак и у другп део света. Што се пак тпче унутарњег или духовног стања незнабожаца, они су ћутећи вапили за иомоћ од служитеља Христове благодети. Незнабожац је изгледао као блудни син, који је већ стратио цело своје имање, које је собом од оца нонео. То се тиме може протумачити: јер што се на њему не може видети од постања света, могло се познати и вндети на створењима, и његова вечна сила и божанство да немају изговора. (^имљ. I. 20) С тога је у прво доба, кад гордп и страсни народи вероваху, у место у самог Богд, у створења Нзсгова, могло јога бити у њих и ако слепо али искрено побожно чусгво божанства, које је од честп задовољавало духовну потребу и тежњу кбожанственом. Доцније искуство, које је дошло у помоћ спољашњој природп да превари дух човеков појавом божанственог (т. ј. идолима), иродужило се заносним начпном у впдљивоме у место божанственог. Али даље, све видљиво на створењима, што је незнабошце по самовољи и неразумевању њиховом занело да служи онима, којипо себи нису боговп (Гал, IV. 8.), — у такој се мери изгубшго код незнабожаца да је по негде засенило њихово