Српски сион

С тр. 346.

„СРПСКИ СИОН."

ротиља н презрепи људи примаху пову вјеру од свег срца добивши од те вјере утјеху и олакшање, која им поред тога откриваше олтаре милосрђа и иомиловања, онда, кад је незпа^ошки свијет дозволио себи један само такав олтар, — и то не за дуго, у Атини. Почели су уједно већ онда показивати на рђаво владање римскога хришћанскога клира и на раскош јерарха. У половини четвртога впјека бијаше римска катедра нредметом спора, који се свршио крв^нролпћем. Дужност римскога епископа, задобита на тај начин бојем, бијаше спојена с богатством н окружена раскоши коју мрзнше и сами незнабошци; један од Њ11Х супротставља прпмјер њеких областних еиископа епископу римском: „једноставност њихових обичаја," говорп он, „њихово кукавно одпјело, њихово иогнуто чело, њихова праведност, смјерност, нема сумње, све то угодпо је вјечному Богу н достојно је поштовања у очима Његовпх нравих иоклонпка"*). Морамо примјетити, да, у течају тога вјека, рпмска црква не даде ни једног великог писца, ни једпог зпаменитог проповједника, који бн био налик онима, ко.ји се појавише у Африци, у Грчкој и у А зији. Она се само старала о све већем и већем распрострањењу својих гранпца, старала се да потчини себп цркве у Африци, Галији п Шнаннји. Она се дочепала власти пад људима, а не славе учене или проповједннчке; она се трудила да ностане су дијом у безбројним сноровима, који би се изродили усљед цјеиндлачења грчког, нудила је своја иедра учитељима источне цркве, који се држаху њихова мњења, пружала им уточишта и тако их привукла на евоју страну. Ни једна скоро секта не иојави се у римској цркви; а тим се њен карактер особито одликовао од карактера цркве источне,- она се држала древних Формула, мало је што установљивала новога, чувала се промјена, као јересн, п, премда

*) Атнпаи. МагсеП. Н1). 26, сар. 4. У Загребу 1891.

се не могаше натјецати у славп са црквама Истока ипак се најпослпје узвисила пад њима чисто-свјетском пред&сторожношћу н укоченошћу. Дух Грчке, одважан и слободан, усвојивши од времена Александрових побједа много нсточнога, допушташе у хришћанском учењу разне Фпноће и алегорије. Расадницпма те методе бијаше Египат и Мала Азија; многобројне секте, многобројни чудни појмовн поникоше у сујеверпом уображењу становника ових предјела. Рнмљани, или, боље рећп, народи, који се служише латииским језиком, одликоваху се мањом ученошћу п изображеношћу; а у уноређењу са александријским Грцима бијаху жалосни богослови: но у њпховим мњењима бијаше више сталноо-и и умјерености; они се чуваху цјенидлачарских тумачења, каква обично увлачпше у догмате вјере источни хришћани; и та разлика карактера, та међусобна нротивност, која је послије неколико внјекова обје цркве раставила, нустила је своје жпле још у прва времена ширења хришћанске вјере. Трагове те народносне раз лнке можемо наћи п у сноменпцима говорништва обадвију лнтература; по новући тачну паралелу међу њима није могуће. Осим тога, псточна је црква но духови тости и таланту имала неоспориво превасходетво, па и међу писцима латинске цркве сви најзнаменитији и пајславнији писци, чпнило се, као да нрппадају Истоку; неки између њих, као Јероним , живише дуго у Сирији и науживаше се одушевљењем јорданскпх брегова; на пример, Тершулијсш, Арнобије Авгусшин , који се родише под тонлим небом Картагинскнм, имађаху, по природи, више свезе са Истоком, пего с Римом. У њиховим дјелима латинскн се језик нреображава и као да прима отиечатак Арабије, коју скроз прожпма промјењљиво сунце Африке и Азије. У том ногледу они су били впше новајлије, него Грци; међу западњацима они створише епоху, која се јасно разликоваше од предања нрошлости. с руског превео Јов. Петрови^, катихета.