Српски сион

С тр . 338.

„СРПСКИСИОН"

В р. 22.

веЛ вољу Оца мога, који м.е је иослао." (Јов. 6, 38; 5, 30); у том нолаже Он Своју „храну" (Јов, 4, 34) т. ј. Сво^у свакпдашњу потребу. И заиста, за васделог жпвота Свог испуњаваше Он вољу Оца тачно и с пуно послушностн. Прва реч Христова, коју је привео Јеванђелиста, изражује мисао о послушносги Оцу. Још у доба њежне младости п детињства, дванаестогодишњи Исус говори матери својој : „ Мени еаља. биши у ономе, гито ириаада Оцу Мојему (Лука 2, 49) И доцније, када је стао на нопрнште јавпог рада, ништа га није одвукло од те послушностп. Свака Његова реч и свако дело сведочи о томе. Је ли иолазио у који град или село, он чињаше то, испуњавајући вољу онога, који га је послао. Дух му Божји налаже да иде у пустињу и Он ради тако. Дух га водп у Јерусасалим, у тренутцима но ЕБега највеће опасности, када мржња и завист готове беху да излију над Њим најсуровије на сиље — Он се није поколебао. Онај исти који се јуче сакриваше с тога, што је то Отац желео, исиуњавајући вољу тог исгог Оца, с пуним спокојством јавља се Својим неиријатељима, који дрхћу од злобе према њему. Пе бојаше се Христос, што му се приближиваше час туге и страдања — Он говораше: ,,н« шо и дођох." Он је пот пуно знао, шта га у напред очекиваше; човечански осећаји самоодржања нотстичу га на молитву Оцу о томе, е да би га чаша страдања мпмопћи могла (Лука 22, 42); као Бог, могао је једним само знаком учинити, па да се перивој Гетсимански ио Њега претвори у место славе. Али ие хтеде Он то ; Он оста нослушан вољи (Јца Свога: ., Оче мој! иека буде воља Твоја и (Мат. 26, 42). а воља Оца одвела Га је иа Голготу. Тако Хрисгос

оста иослушан све до смрши, смрши крсшне (Филии. 2, 8) Крстпа смрт беше по Н>ега тешка и мучна; али љубав Његова према Оцу беше безгранична, те је нотпуно обладала Његову човечпју вољу, победпла у Њему осећаје самоодржања, уништила страх гмрти, дала му је силе и снаге да прииесе тешку жртву, само да бн иснунио жељу Оца, ког тако силно љубљаше. Последља реч Његова на крсту беше обраћање Оцу : „ Оче! у руке Твоје иредајем дух Мој. " (Лук. 23, 46) На тај ето начин беше Христос Спаснтељ са свнм одани и нослушни Син, и „љубав ка оцу, која састављаше основну црту Његова духа, нојављиваше се у Њему тако, као ни у једноме од људи."*) * ❖ * Расматрање некојих црта нравственог савршенства Христовог, уверава и убе ђује нас у томе, да Он не беше обичаи човек, већ Богочовек. Да би се задовољили сликањем н онпсивањем карактера Његове личности, није довољно направити само један нзвод Његових врлина: у Христу видимо ми не само сву пуноћу врлина, но н њпхову најсавршенију хармонију и диван еаркзмер свију душевних сила, чиме се Он безмерно узвншује над свпма људима. Нпко од великих људи није без једностраности, која чннећп их силннм и јаким у једном, чини их сасма слабим у другом погледу. Тако, познајемо ми људп са свпм фипих , који, ма да су одушевљени за све што је лепо и добро, ипак се одликују бе^карактерношћу, колебањем ноиуштањем. Други нас опет доводе у чуђење и дивљење са гвоздене силе воље, тврдог карактера, али из таких људи нровејава хладноћа, ретко је од њих *) Прота камеисе1ц, — Правосл. Нравствеиное богосдоме, 89.